Les Deux Alpes – Mart 2015

Pripremio: Iztok Race

Kako sam sa 50+ postao ski magare i video Mon(t) Blan(c)

Čovek se uči dok je živ. Tako sam morao da načnem šestu deceniju života, da bih čuo za ski magarad. Smišljajući kako i gde na skijanje, moja žena je došla do Markovog maila za skijanje na Les Deux Alpes.

Skijanje je naša porodična slabost i time smo zarazili i decu, sina i ćerku, sada već u kasnom tinejdžerskom uzrastu. Od malih nogu smo ih vodili po raznim skijalištima, po bivšim jugoslovenskim zemljama, kao i po Italiji, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Naravno, deca odrastaju, pa je sin, sada već brucoš, još prošle sezone otkazao porodični odlazak na skijanje i sa društvom otišao na Kopaonik. Les Deux Alpes je ipak bio prevelik magnet, čak i za njega, tako da smo sa ski magaradi doživeli novo familijarno okupljanje.

Prvi problem se javio pri pripremama za put. Na skijanje smo, do sada, putovali sopstvenim kolima na koja bi montirali „Thule Ocean 700“ i u njega smestili sve što nam i jeste i nije potrebno. Sada smo imali nov zadatak, koji je Marko, naš vođa puta, posebno naglasio u svom mail-u pred polazak, racionalno pakovanje. Posle dosta premišljanja uspeli smo nemoguće, da se spakujemo, pored skija, u osam koleta, po jedan kolet za stvari i za pancerice po glavi putnika. Tu se posebno istakla moja žena sa svojim raskošnim talentom za rešavanje rebusa šta sve može da stane u pancericu.

WP_20150317_031

Stvar u kojoj sam najviše uživao tokom puta je što nisam vozio, već bio vožen. Divan osećaj posle toliko godina. Počeo sam da se ponašam kao moja deca. Uključio sam muziku na mobilnom, zabio slušalice u uši i primećivao svet oko sebe kad sam ja to hteo. Deca su to sasvim normalno podnela, ali ne i moja žena koja nije bila oduševljena tom pojavom, da joj muž koji je sve slabije čuje posle dvadeset godina braka, još oštećuje sluh. Bili smo u sigurnim rukama. Naši vozači, Adam i Deki su perfektni profesionalci. I oni su majstori pakovanja. Zadivljujuće je koliko je stvari stalo u gepek autobusa.

Put je prošao bez ikakvih problema. Trasa je išla klasičnom rutom za Zagreb, Ljubljanu, Trst (je naš) pa potom pored Venecije, Verone, Milana, Torina do Francuske. Uz dva filma prikazana u noćnom programu i ostatak spavanja, put tamo je prošao neosetno.

Marko nam je organizovao nagradnu igru. Svi putnici u autobusu su pogađali vreme kada ćemo stići u Les Deux Alpes. Prvo dvoje sa najbližim vremenima dobijaju besplatan ski servis. Igrali smo porodičnu „kombinaciju“. Iskoristili smo našu masovnost, pa je nas četvoro svoja vremena razvuklo na po deset minuta razlike i time „pokrilo“ veći interval. Moja žena, koja je na kraju ispala dobitnik je spavala kada je Marko skupljao pretpostavljena vremena dolaska od putnika u autobusu. Popunio sam pored mog i njeno vreme i naravno popio gunđanje šta sam baš to upisao u njeno ime. Kada je to vreme ispalo nagrađeno, ostao sam živ. Naravno, kada je Marko rekao da nagrađeni pišu izveštaj sa putovanja, ja sam dobio da napišem izveštaj. Prilično magareći.

Brijanson (Briançon) je bio predviđen za zaustavljanje radi nabavke potrepština za nedelju dana. Organizovani upad u hipermarket vežbamo otkad su se hipermarketi pojavili u Beogradu, tako da smo plan nabavke realizovali rutinski, iako smo igrali prvi put na ovom terenu. Toliko smo bili dobri u toj prvoj nabavci da su pojedine stvari iz te nabavke pretekle i za povratak kući.

Dvadeset i dva sata putovanja i eto nas na odredištu. Upisninu za magarce sam platio noseći stvari do našeg apartmana koji je, kao za inat, bio dosta udaljen od mesta gde smo se iskrcali iz autobusa. Sreća magareća, bio je tu i moj sin pa smo tovar podelili ravnopravno. Ženski deo familije je čuvao stvari na krajevima trase.WP_20150319_002

Apartman je bio skroman, skijaški i imao je sve što je neophodno. Na skijanje nismo ni došli da sedimo u apartmanu. Jedina stvar koja nam je zaista nedostajala je WiFi. Naročito našem sinu. On se snalazio za šifre za pristup ispred nekih kafića, koje su se razmenjivale među našim ljudima. Ja sam se opredelio za nedelju bez Interneta. Ipak, nisam izdržao, pa sam i sam skoknuo tokom boravka do kafića na dva puta po 15 minuta.

Sa vremenom smo imali sreće. Svega dva dana su bila oblačna, ali se moglo skijati. Ostali dani su bili sunčani. Tako sam mogao da iskoristim priliku da slikam Mon(t) Blan(c). Koristeći artiljerijska znanja iz Škole rezervnih oficira bivše Jugoslavije, uz mapu i kompas sa smartfona te računanje azimuta, uočio sam ga kad sam bio na izlazu iz malog metroa na 3600. I ne samo uočio, slikao sam ga!WP_20150319_003

Što se skijaških aktivnosti tiče, istakao bih jedno mesto za skijaški odmor – Le Chalet de La Fée u istoimenom sektoru. Tu smo često provodili zaslužen odmor.

WP_20150317_026

Povratak. Ponovo dvadeset dva sata. Razumljivo, deluje nam duže nego dolazak. Znamo gde se vraćamo. Valjda smo zato i odgledali više filmova usput, nego u dolasku. Pred kraj smo toliko krizirali da nam je na repertoaru bila „Tesna koža 3“. Veća zaustavljanja su bila u Brijansonu (da kupimo sireve) i u Novari (za ljubitelje šopinga). Zahvaljujući iskusnoj odluci vođstva puta, svi nabavljeni sirevi iz celog autobusa su smešteni u za to određen gepek. Smrad (ili što hemičari kažu, neprijatan miris) iz tog gepeka ujutru je bio za pamćenje.

Ukupni utisak je odličan. Ski magarad je uigrana ekipa koja je tu prevashodno zbog skijanja, što smo od njih i očekivali. Iako je 50+ prepreka za mnoge stvari u životu, to svakako nije da bi se postalo ski magare. Svakako ćemo gledati da nešto slično ponovimo još koji put.

Iztok Race

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.