Magareće putovanje na Svetu Goru

Razmišljao sam se da li da uopšte pišem izveštaj o ovom putovanju, ali sam ipak prelomio da bi trebalo staviti utiske na papir. I to dok su još sveži. Na početku, moram još da napomenem da su ovo utisci iz ugla jednog običnog pravoslavnog turiste koji je imao određeno predznanje o Svetoj Gori, istoriji, tradiciji i sveopštem duhovnom značaju tog mesta i manastira Hilandar. Nisam neko ko je veliki poznavalac teologije, liturgije i crkvenih običaja i zato neću ni da pišem o tim stvarima, i unapred se izvinjavam ako ću nekim pogrešnim viđenjem nekoga uvrediti, a nadam se da neću. Takođe, neću da pišem o tome kako je svako od nas četvorice duhovno doživeo ovo putovanje, jer su to lične i subjektivne stvari koje svako doživi na različit način.

 

Dakle, nas četvorica Ski Magaraca (Miloš, Crazy, Nemanja i Top) krenuli smo na četvorodnevno putovanje do Grčke, Atosa sa blagoslovom da posetimo manastir Hilandar u petak 03.oktobra 2014. i tamo prespavamo jednu noć. Inače, procedura za dobijanje blagoslova za posetu manastira, a kasnije i vize, je prilično jednostavna i svako ko zna da koristi internet će vrlo brzo naći uputstvo za to. Pošaljete faks, napišete ko ste, čime se bavite, broj pasoša i zamolite za blagoslov da tog i tog datuma posetite manastir. Nakon toga neko iz manastira vas pozove na telefon koji ste ostavili kao kontakt i kaže vam da li mogu da vas prime ili ne. Posle toga, samo treba da podignete vizu (diamonitirion) u kancelariji u Uranopolisu. Procedura traje 2 minuta, a viza košta 25€. Pametno bi bilo i da preko interneta rezervišete karte za trajekt od Uranopolisa do luke Jovanica na Svetoj Gori.

 

Mi smo u četvrtak predveče stigli u Uranopolis, posle brzinskog puta od 9 sati sa usputnim ručkom u kafani Belov 13 kod Demir Kapije koji toplo preporučujem zbog odlične klope i još boljih cena. U Uranopolisu smo imali rezervisana dva noćenja u malom porodičnom hotelu „Sunset“ na brdu, po ceni od 15€ za noćenje sa doručkom, koji je takođe za svaku preporuku… nov hotel, lepo održavan, fantastičan pogled, dobra klopa…


U petak ujutru doručak, pa podizanje viza (2 min), pa čekanje u redu za karte za trajekt (20 min). Tu nas je preljubazna tetka navukla da baš u njenoj kafani popijemo kafu, najskuplju i najgoru kafu koju sam ikada popio u Grčkoj. 3,5€ za espreso, koji se po kvalitetu meri sa onim koji pijemo na francuskim skijalištima. Oko nas ekipa od pedesetak ljudi najrazličitijeg profila, ima i naših, ima dosta Rusa… Jedan nam je bio najinteresantniji… šljašteća trenerka i cipelice šimike… Rančevi na leđa, Top poterao koferče sa točkićima i pravac na trajekt. Trajekt isplovljava u 09:45 po grčkom vremenu i vožnja do Jovanice traje oko 45 minuta. Tu su nas sačekala dva mini busa koji su nas prebacili do Hilandara. Vožnja traje oko 20-25 minuta, a put je zemljani i krivudav, ali tvrd, dobro nabijen i kvalitetan.


Kada smo stigli, primljeni smo u gostionicu, posluženi kafom, ratlukom i rakijom i tu su nas upoznali sa osnovnim kućnim redom i rasporedom liturgija i obroka. Tu mi je najlepši utisak bio da kada nam je saopštavano šta je zabranjeno, to nam je preneto rečima „Nemate blagoslov za…“. Neće niko ništa da ti zabrani, ali je na tebi da li ćeš ili nećeš da budeš čovek i da ispoštuješ kućni red. Inače, zabranjeno je slikanje i snimanje unutar svih prostorija, ali je spolja slikanje dozvoljeno. Slikanje monaha je samo uz njihovu saglasnost, ali i to je valjda neka osnovna kultura bilo gde. „Nemate blagoslov“ za pušenje unutar manastira, ali pored je napravljen mali trem gde je dozvoljeno, kao i na putu ka moru. Kupanje na celoj Svetoj Gori je takođe zabranjeno. Posle dobrodošlice, smestili su nas u sobe u konaku. Konak, kao i gostionica, su potpuno novi objekti odmah pored manastira.

Gostoprimnica i konaci
Gostoprimnica i konaci

Kada se uđe u manastir prvo šta upada u oči su posledice požara iz 2004. godine. Jedan deo je potpuno restauiran, ali idalje je ostalo još mnogo posla oko obnove. Pored manastira sa donje strane su barake gde su smešteni radnici i majstori koji rade na obnovi i čije lupanje samo povremeno razbija tišinu. U dvorištu manastira dominiraju dva čempresa visoka preko 20m koja su zasađena u vreme cara Dušana, kao i crkva kralja Milutina posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice.


Pošto je večernja liturgija počinjala u 16h imali smo vremena za obilazak. Obišli smo manastirske zgrade, bunar Svetog Save, čudotvornu lozu Svetog Simeona, popeli se na pirg (kulu) Svetog Save sa kog se pruža lep pogled na ceo manastir. Prošetali smo se i do mora (oko 45 min. hoda) sa istočne strane Atosa, gde se nalazi vinarija pored ogromnog manastirskog vinograda, ali nismo ulazili unutra. Na par stotina metara odatle, takođe na obali, nalazi se i skit Svetog Vasilija koji je isto u fazi obnove. Domaćin manastira, otac Danilo, tu prima goste od 9 do 12 pre podne, tako da nije bio tu, ali su nas majstori pustili unutra da malo razgledamo. Na putu prema moru nalazi se nekoliko stvari koje morate videti: krst cara Dušana, česma kralja Aleksandra Obrenovića, svetilište povodom čudotvornog povratka ikone Bogorodice Trojeručice na magarcu u 15. veku (eto neke simbolike o magarcu kao svetoj životinji i naše male skijaške Magareće družine), ali o svim tim mestima postoji posebna priča. Koga zanima, može da nađe i pročita sve o tome. Takođe, blizu mora nalazi se i pirg kralja Milutina, koji i dalje izgleda moćno i sa kog se, s obzirom na njegovu visinu od oko 25m pruža fantastičan pogled na ceo Atos.


Večernja liturgija je počela u 16h i trajala je oko sat vremena. Kao što sam rekao na početku, ne bih ulazio u to kako je ko to doživeo i razumeo. Meni je bilo interesantno i drugačije od onog što sam pre toga viđao u beogradskim, i crkvama po Srbiji. Inače, sveće se pale isključivo u crkvi i to isključivo za vreme liturgije iz čiste predostrožnosti zbog zaštite od požara. Nakon liturgije, svi iz crkve pređu preko puta u trpezariju na večeru. Negde sam pročitao da je trpezarija jedna od najstarijih očuvanih prostorija u manastiru i stvarno deluje neverovatno sa starim debelim i oslikanim zidovima i klupama poređanim po dužini. Sama pomisao da je u toj istoj prostoriji ručao i večerao car Dušan, po istim običajima kao što i ti sad jedeš je stvarno neverovatan osećaj. Pre svakog obroka, izgovara se kratka molitva nakon čega jedan od monaha udari u zvono čime daje znak da obrok počne. Za večeru je bio gulaš od povrća, izuzetno ukusan. Hleb je crni, svež, takođe vrlo ukusan. Za svaki obrok se služi salata, a voda i belo vino za piće. Vino, kao i rakija koju smo pili na dobrodošlici imaju aromu koje je najsličnije aromi grčkog uza (pretpostavljam od nekih lokalnih trava). Za vreme obroka, sa male govornice u sredini prostorije jedan od monaha čita neke od biblijskih priča, tako da umesto buljenja u ekran nekog električnog uređaja na šta smo navikli za vreme naših obroka, ovog puta smo slušali priču o Svetom Dimitriju Rostovskom. Po mojoj slobodnoj proceni, na večeri je bilo oko četrdesetak sveštenih lica i stotinak nas, civilnih gostiju manastira. Nakon petnaestak minuta opet se čulo zvono što je znak da je večera završena. Mi smo se ponudili da pospremimo posle večere, na šta nam je jedan od mlađih monaha rekao da nema potrebe i da ih je dovoljno. Inače, moj utisak je da ima puno mladih monaha, ali nismo imali prilike da direktno razgovaramo sa njima. Viđali smo ih jedino za vreme liturgije i obroka, a bilo bi nepristojno insistirati na razgovoru i prekidati ih u njihovim poslovima. Mi smo tamo ionako samo gosti, koji su… u suštini… samo na smetnji.


Posle večere, u crkvu se iznose relikvije (mošti svetaca i čestice časnog krsta) i čita se (poje se) molitva Bogorodici Trojeručici. Ta melodija mi je idalje u glavi i potrudiću se za neki sledeći put da naučim ceo tekst, jer stvarno zvuči lepo slušati kako je izvode monasi u jednom glasu.

Imali smo još malo vremena do mraka, da popričamo sa ostalim posetiocima… Crnogorcima sa Cetinja i Podgorice, dvojicom sveštenika iz Kelna (otac i sin), Beograđanima koji su peti put na Svetoj Gori i obišli su 12 od ukupno 20 manastira, a jednom prilikom su organizovali i uspon na vrh Atosa (2.030m n/v) što je vrlo ozbiljan uspon s obzirom da kreće od 0m n/v.

U 20h je povečerje. Svi su u to vreme u krevetu, a manastir se zaključava. Meni je bilo čudno da sam u to vreme u krevetu (to je 19h po našem vremenu), ali sam umoran i opijen utiscima zaspao posle 10 minuta.

Jutarnja liturgija počinje u 3 ujutru i traje do 7. Sad svi pomisle… uh… 4 sata… pa ko će to da izdrži, ali stvarno nije problem. Samo pomislite da se na tom mestu takav život vodi već 800 i više godina. Po mraku, samo uz svetlo od sveća, jutarnja liturgija stvarno ostavlja poseban utisak. Ko se umori od stajanja, može da sedne na klupice po ivici crkve. U tim trenutcima čovek ima vremena da se posveti svojim mislima, da misli o nekim stvarima za koje u svakodnevnom životu nema vremena i samo mu promiču. U toku liturgije, ko želi može da se uključi u liturgiju čitanjem imena. Naime, u toku molitve sveštenik treba da pročita imena pokojnih, a pošto bi jednom čoveku za to trebalo hiljadu godina, svako dobije oko 15 listova sa ispisanim imenima, da ih pročita u sebi, uz svetlost sveće. Kao što nam je rekao monah koji nam je dao papire i sveće: “Čitajte polako…. ne žurite…. ne preskačite imena… da sutra vas neko ne bi preskočio“.

Posle jutarnje liturgije je ručak. Da, dobro sam napisao… ručak. Oko 7 ujutru. I za ručak je opet bilo neko kuvano jelo, pa zapečeno, sa boranijom i ribom. Kao prilog je bio i sir (sličan feta siru), ali ako sam dobro upućen posni, jer se u manastiru jede isključivo posna hrana.

Posle ručka, obišli smo i riznicu manastira. Imali smo tu sreću da su imali vremena da nam otvore riznicu, što nije tako čest slučaj. Mogli smo da vidimo najvrednije ikone i predmete iz hiljadugodišnje istorije manastira. Nisam dovoljno stručan da detaljno govorim o umetničkoj i duhovnoj vrednosti, ali koga zanima može da pročita više o tome na linku http://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=191

Obišli smo i manastir Esfigmen. Grčki, tačnije zilotski manastir, na istočnoj obali Atosa udaljen oko sat vremena hoda od Hilandara. I tu nas je ljubazno sačekao jedan sveštenik i ponudio nam da popijemo kafu i rakiju, ali nismo hteli da im dodatno smetamo. Zamolili smo ih da nam otvore crkvu, koja je bila zaključana, malo se prošetali po manastiru i požurili nazad. Nisam se dodatno informisao o ovom manastiru. Izgleda novije od Hilandara, lepo je uređen, na samoj je obali mora i ima dosta zelenila.


Imali smo taman toliko vremena da posetimo prodavnicu suvenira u Hilandaru i da se pozdravimo sa našim ljubaznim domaćinima jer je autobus za Jovanicu kretao u 12:20.

Imali smo utisak da smo na Hilandaru proveli… pa bar 10 dana, a ne samo nešto više od 24 sata. Prepuni utisaka koji će se još danima i nedeljama slegati po našim mislima. Ima još mnogo stvari i priča o Hilandaru koje nisam spomenuo… lozu sv. Simeona, kosturnicu, metohe manastira… ali o tome ima puno tekstova na netu pa ih sami potražite i pročitajte.

Po povratku u Uranopolis, imali smo još dobar deo dana pred nama, pa smo svrnuli i na plažu, okupali se na moru koje je bilo oko 22 stepena. Napolju je bila slična temperatura, ali je bilo sunčano i bez vetra, pa je na onim pustim plažama bila milina za odmor.


U nedelju ujutru smo krenuli nazad, sa planom da obiđemo Solun, svrnemo brzinski u neki šoping centar da Top pazari maslinovo ulje i cipele, malo se prošetamo po Solunu i obiđemo Zejtinlik. Nedeljom u Solunu ne radi nijedna prodavnica, tako da je Top mogao da pazari samo na trafici… Što se samog Soluna tiče, grad je dosta prljav i neuređen, sa prilično jednostavnom i ružnom arhitekturom. Kockaste zgrade sa velikim teresama… i to je to… sve iste… Posetili smo i crkvu Svetog Dimitrija koja nam i nije ostavila neki utisak jer je baš prilagođena turistima i nemaš utisak kao da si ušao na neko sveto mesto. Interesantno je da smo u centru Soluna popili 4 kafe za 2,70€… neverovatno.


Zejtilnik je… pa… posebna priča. Ne bih dužio o tome, osim što mislim da svako treba da poseti to mesto i da se pokloni hiljadama koji su poginuli za nas.


Put nazad… ručak… Belov 13 opet… pa kući.

Posebno putovanje.
Drugačije od naših skijanja.
Drugačije od svih ranijih putovanja i obilazaka.
Nije samo turističko.

O tome ćemo kada se vidimo.