La Grave – Mart 2015

Pripremio: Tadija Vasiljević

Dok su na posteru, desktopu ili naslovnici sve stvari, mesta i osobe nije teško idealizovati. Da li je bolje ne dirati stvari o kojim sanjate misleći da nemaju mane ili ih ipak treba probati i otkloniti svaku sumnju?

2015-03-19 13.15.16

Posle godina mirovanja na mom desktopu, bezbroj sati provedenih gledajući razne dokumentarce i jednog neuspelog pokušaja posete, čudnim spletom okolnosti sam se opet našao u prilici da posetim freeride Meku – La Grave. Prošli put je sve bilo isplanirano i unapred lepo organizovano – put u Les Deux Alpes, grupa sa vodičem, savršen dan nakon padavina, pa se prelazak preko glečera izjalovio zbog vetra na vrhu. Ovog puta sve do dana polaska nisam ni znao da ću krenuti put Francuskih Alpa.

I tako, posle jednodnevne vožnje stižemo na odredište.Na putovanju se sve odvija po planu, peglaju se kilometri staza, vode se rasprave o tome koji deo skijališta skijati pre, a koji posle podne, ko na koliko stepeni oštri kantne i koliko Vuja ima kompleta odeće za stazu. Sve u svemu, uobičajeno skijanje. Ja malo – malo pa bacam pogled na glečer i bezuspešno pokušavam da nađem avanturistu spremnog da se sa mnom uputi u nepoznato. Ovog puta nam vodič neće trebati, poprilično sam siguran u teoretsko znanje stečeno satima gledanja video materijala snimljenog u La Grave-u. Na izletu u AdH nalazim saborca zainteresovanog za spust niz čuveni la Meije glečer. Dogovaramo polazak sa sledeći dan u 9:00. Vremenska prognoza kaže da će biti tiho i bez oblaka, padavina nije bilo u prethodnih deset dana, sneg je stabilan – izgleda da su se sve kockice konačno sklopile.

Eto nas, po dogovoru, u 9:00, čekajući žičmena da upali žicu iza apartmana. zaključujemo da je najbolje da se sa platoa Cretes na 2100m dalje izvučemo tramvajem pa dalje glaciers isklopivim osmosedom i vozom do vrha glečera. Stižemo na plato, stajemo u red za tramvaj i tu provodimo narednih deset minuta. Radnici rekoše nešto a onda je red počeo da se razilazi. Izgleda da nemamo sreće. Otvaraj mapu i traži alternativni put. Trajalo je malo duže ali ipak smo se našli na početnoj stanici podzemnog voza koji izvlači na 3400m. Ukrcavamo se i čekamo da voz krene. U sebi psujem Francuze što čekaju da se voz napuni. Osećam se kao da sam u gradskom autobusu u poslepodnevnoj špici. Nakon nekog vremena u voz ulazi radnica skijališta i otvara haubu. Izgleda da ponovo nešto nije u redu. Posle petnaest minuta otvaraju se vrata, radnica nešto reče i svi krenuše napolje. Ništa, ponovo se traži alternativni put do vrha. Posle jednog lifta i tri sidra konačno smo se našli na 3600 metara. Već smo pomalo nervozni, skoro sat ipo se izvlačimo raznim žicama. Na vrhu brda saznajemo da ski pass iz l2a ne važi za drugu stranu brda i da ćemo morati da doplatimo skipass za la grave. Dej vont mani (misleći na “skijalište” La grave), kako nam reče radnik sa vrha glečera. Nema veze, daj pet karata i nastavljamo put držeći se za zadnji kraj ratraka koji nas izvlači na sam vrh Girose glečera na 3650 metara.

IMG_9659

Od jutros smo se vozili sa četiri sedežnice, jednim liftom, tri sidra i ratrakom. Pomalo smo i zaboravili zašto smo krenuli uzbrdo sve dok se ispred nas nije otvorio ogroman prostor oko tanjira na vrhu. Za one malo manje upućene, skijaška infrastruktura La Grave-a se sastoji od dve vezane gondole(jedna iz samog mesta 1400-2400 sa međustanicom na 1800 i druga 2400-3200) i jednog tanjira koji izvlači skoro do vrha glečera na 3600. Tabaju se samo dve staze oko tanjira, ostatak terena je neobeležen i neobezbeđen.

IMG_9660

Veći deo staze kod tanjira prolazimo u spustu kako bismo prebacili ravan deo koji vodi do vrha gondole. Znam da možemo da presečemo glečer na naše levo i da izbegnemo veslanje ali to znači da bismo se u slučaju greške našli na nekoj od ozloglašenih ruta koje se spuštaju na put. Ništa ne spominjem Daretu, znam da je njemu rizik drugo ime. Posle kraćeg veslanja nalazimo se na vrhu gondole  i provlačimo se ispod kanapa pored znaka koji kaže da to činimo na sopstvenu odgovornost. Za prvi spust biramo rutu Vallons de la Meije, strmiju od dve klasične rute, ali sa manjom šansom za gubljenje. Ispred nas se otvara ogromna poljana, sneg je izgažen ali se hupseri još uvek nisu stvorili. Prijatno je za vožnju, ali smo još uvek preplašeni svim upozorenjima i ne da nam se da se malo dodamo gas. Realno posmatrano, teren je najsličniji crvenoj stazi. Na kraju poljane stajemo da se saberemo i da odlučimo kuda dalje. Ni jednog skijaša nema na vidiku. Tišina je. Biramo prolaz između dve stene(preširoko je da bi se moglo nazvati kuloarom), oprezno zaobilazimo hupsere i izlazimo na još jednu poljanu, možda i prostraniju od one prve. Puštam skiju i prelećem poljanu u dugačkim zavojima, Freeride!! Ovo su oni trenuci zbog kojih zavolite skijanje. Zaustavljam se na kraju poljane da sačekam comrade-a Dareta. Osećam da mi je na licu veliki osmeh.

2015-03-19 11.18.20

Nemamo vremena za gubljenje, presecamo sledeću padinu u smeru u kom bi trebalo da bude početak druge gondole. Pogodili smo iz prve i za tren se našli na početnoj stanici čekajući sledeću grupaciju kabina. Ukrcavamo se, gondola ubrzava i kreće se prema vrhu. Sa leve strane puca pogled na moćne Rateau i Meije glečere dok bi sa desne trebalo da se vidi ruta koju smo planirali za sledeći spust. Pokušavam da zapamtim putanju kojom bismo trebali da se krećemo kad najednom kabine naglo usporavaju. Valjda je sve u redu, ipak gondola još nije ušla ni u petu deceniju službe. Posle nekog vremena ponovo ubrzavamo, i uz još jednu sličnu pauzu stižemo na vrh. Kasnije smo utvrdili da gondola nije isklopiva i da se cela skoro zaustavlja svaki put kada skijaši treba da se ukrcaju ili da napuste kabine. Za ukupno šest grupacija po pet kabina, gondola se, logično, zaustavlja dva puta po usponu. Uživamo u prizoru i odmaramo noge za sledeću rundu.

2015-03-19 14.10.19

Vreme je za drugi spust! Gledano sa vrha, skrećemo sa leve strane grebena i krećemo niz rutu Vallons de Chancel. Ovog puta “gađamo” spust do sela kroz šumu ili spust do međustanice prve gondole u slučaju nedostatka snega. Sve teče po planu, spuštamo se, nailazimo čak i na ostale skijaše, planina u ovom trenutku izgleda baš pitomo. Posle nekog vremena stižemo iznad jezera Puyvachier. Sa desne strane primećujemo grupu sa vodičem kako ulazi u jedan od tri kuloara iznad jezera. Odlučujemo da ih pratimo. Dosta avanturista(kao što smo mi) koji žele da uštede tih 60-ak evra po danu se odlučuju da sa distance prate organizovane grupe sa vodičem. Ako i vi planirate ovo, prvo se pobrinite da grupa zajedno sa vodičem nema karabinjere i užad oko struka. Verujte mi na reč, ne želite da naiđete na kuloar sa tehničkim ulazom bez potrebne opreme. Padina je poprilično strma, a sneg prolećni, ali nekako mekan i lagan za vožnju. Dolazimo na relativno uzak ulazak kuloara, otklizavamo unutra i nastavljamo vožnju bez većih problema.

2015-03-19 12.05.27

Ubrzo ulazimo u šumu gde susrećemo još nekoliko grupa skijaša. Celim putem kroz šumu se borimo sa hupserima veličine omanjeg auta. Najednom prolazimo ispod žice i ukazuje nam se međustanica na 1800 mnv. Već smo umorni od borbe sa hupserima, a i snega je sve manje i manje, tako da nije bilo potrebe da razmatramo opciju spusta do sela.

2015-03-19 12.15.02

Ukrcavamo se na gondolu i krećemo put vrha na zasluženu pauzu. Presedamo na gornju gondolu. Ne gledam na sat, ali čini mi se da vožnja traje duže od pola sata. Polako počinjem da razaznajem dve grupe najčešćih posetilaca ove planine(kažem planine jer ovo i nije skijalište, ovo je planina sa jednom gondolom na njoj). Prva grupa su ozbiljni rajderi obučeni od glave do pete u šarena odela, opremljeni svom mogućom planinarskom i protivlavinskom opremom, a druga su ljudi zarobljeni negde u 80-im godinama prošlog veka – matorci u one-piece kompletima i sa ski opremom iz prošlog veka. Svima je zajedničko to što im na skipassu piše Forfait Saison.

IMG_9673

Posle kraće pauze i sunčanja na 3200 mnv vraćamo se na “posao”. Još jednom se rutinski spuštamo desnom stranom grebena do početka druge gondole na 2400 i razmatramo opciju da se uspenjemo do vrha tanjira i spustimo se niz gornji deo Girose glečera. Dare je zagrejan i spreman za rizik, dok ja razmišljam da li je moguće nakon spusta niz glečer prebaciti se preko grebena i doći na početnu stanicu gornje gondole. Još jedan spust na međustanicu prve gondole bi definitivno značio da ćemo se do apartmana umesto skija vraćati taksijem. Zaključujem da je rizik prevelik i pokušavam Dareta da odgovorim od ove ideje. Pitam se da li je moguće da sam ja glas razuma?! Nailazimo na kompromis i dogovaramo se da krenemo sa 3200 mnv rutom Chancel i da se prebacimo preko grebena na Vallons de la Meije. Ovo je bez planinarske opreme moguće samo na jednom mestu, tako da skijam blizu stene i pogledom tražim to mesto. Pogodak!

2015-03-19 14.32.20

Prebacujemo se na drugu stranu i bezbrižno stižemo do početne stanice drugog dela gondole. Sa vrha gondole nas do tanjira vuče bagi sa gusenicama. Izvlačimo se tanjirom i poslednjih pedesetak metara nadmorske visine do vrha glečera savladavamo peške. Čini mi se da teži uspon u životu nisam imao. Spuštamo se do vrha l2a glečera i već vidimo više ljudi nego što smo sreli za ceo dan na planini iznad La Grave-a. Tišinu smo definitivno ostavili iza nas.

2015-03-19 15.29.59

Nakon ovog izleta sam shvatio zašto je baš ovo mesto centar sveta za sve freeridere. La grave nije samo još jedno skijalište, La grave je svet za sebe. Ovde ne važe Fis-ova ili bilo koja druga pravila, ovde važe samo ona pravila koja planina propiše. Izbora nema – ova pravila morate poštovati. Za uzvrat dobijate čitavu planinu, čitav mali svet samo za sebe. Znak na vrhu kaže da ulazite u neobezbeđenu i neobeleženu oblast, ali je planina uvek tu da vam kaže kuda da idete, gde da usporite i kada da stanete. Vaše je samo da osluškujete i da držite oči širom otvorene. Samo oprezno, ovo niko osim vas ne može da uradi!
Mi, izletnici, možemo samo da budemo zahvalni što smo dobili priliku da provirimo preko brda i otkrijemo delić prostranstva i način života koji ova planina nesebično nudi. Da li je osećaj bolji posle otkrivanja nesavršenosti mesta iz snova sa desktopa? Ooo da.

La Grave, i’ll be back!

Les Deux Alpes – Mart 2015

Pripremio: Iztok Race

Kako sam sa 50+ postao ski magare i video Mon(t) Blan(c)

Čovek se uči dok je živ. Tako sam morao da načnem šestu deceniju života, da bih čuo za ski magarad. Smišljajući kako i gde na skijanje, moja žena je došla do Markovog maila za skijanje na Les Deux Alpes.

Skijanje je naša porodična slabost i time smo zarazili i decu, sina i ćerku, sada već u kasnom tinejdžerskom uzrastu. Od malih nogu smo ih vodili po raznim skijalištima, po bivšim jugoslovenskim zemljama, kao i po Italiji, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Naravno, deca odrastaju, pa je sin, sada već brucoš, još prošle sezone otkazao porodični odlazak na skijanje i sa društvom otišao na Kopaonik. Les Deux Alpes je ipak bio prevelik magnet, čak i za njega, tako da smo sa ski magaradi doživeli novo familijarno okupljanje.

Prvi problem se javio pri pripremama za put. Na skijanje smo, do sada, putovali sopstvenim kolima na koja bi montirali „Thule Ocean 700“ i u njega smestili sve što nam i jeste i nije potrebno. Sada smo imali nov zadatak, koji je Marko, naš vođa puta, posebno naglasio u svom mail-u pred polazak, racionalno pakovanje. Posle dosta premišljanja uspeli smo nemoguće, da se spakujemo, pored skija, u osam koleta, po jedan kolet za stvari i za pancerice po glavi putnika. Tu se posebno istakla moja žena sa svojim raskošnim talentom za rešavanje rebusa šta sve može da stane u pancericu.

WP_20150317_031

Stvar u kojoj sam najviše uživao tokom puta je što nisam vozio, već bio vožen. Divan osećaj posle toliko godina. Počeo sam da se ponašam kao moja deca. Uključio sam muziku na mobilnom, zabio slušalice u uši i primećivao svet oko sebe kad sam ja to hteo. Deca su to sasvim normalno podnela, ali ne i moja žena koja nije bila oduševljena tom pojavom, da joj muž koji je sve slabije čuje posle dvadeset godina braka, još oštećuje sluh. Bili smo u sigurnim rukama. Naši vozači, Adam i Deki su perfektni profesionalci. I oni su majstori pakovanja. Zadivljujuće je koliko je stvari stalo u gepek autobusa.

Put je prošao bez ikakvih problema. Trasa je išla klasičnom rutom za Zagreb, Ljubljanu, Trst (je naš) pa potom pored Venecije, Verone, Milana, Torina do Francuske. Uz dva filma prikazana u noćnom programu i ostatak spavanja, put tamo je prošao neosetno.

Marko nam je organizovao nagradnu igru. Svi putnici u autobusu su pogađali vreme kada ćemo stići u Les Deux Alpes. Prvo dvoje sa najbližim vremenima dobijaju besplatan ski servis. Igrali smo porodičnu „kombinaciju“. Iskoristili smo našu masovnost, pa je nas četvoro svoja vremena razvuklo na po deset minuta razlike i time „pokrilo“ veći interval. Moja žena, koja je na kraju ispala dobitnik je spavala kada je Marko skupljao pretpostavljena vremena dolaska od putnika u autobusu. Popunio sam pored mog i njeno vreme i naravno popio gunđanje šta sam baš to upisao u njeno ime. Kada je to vreme ispalo nagrađeno, ostao sam živ. Naravno, kada je Marko rekao da nagrađeni pišu izveštaj sa putovanja, ja sam dobio da napišem izveštaj. Prilično magareći.

Brijanson (Briançon) je bio predviđen za zaustavljanje radi nabavke potrepština za nedelju dana. Organizovani upad u hipermarket vežbamo otkad su se hipermarketi pojavili u Beogradu, tako da smo plan nabavke realizovali rutinski, iako smo igrali prvi put na ovom terenu. Toliko smo bili dobri u toj prvoj nabavci da su pojedine stvari iz te nabavke pretekle i za povratak kući.

Dvadeset i dva sata putovanja i eto nas na odredištu. Upisninu za magarce sam platio noseći stvari do našeg apartmana koji je, kao za inat, bio dosta udaljen od mesta gde smo se iskrcali iz autobusa. Sreća magareća, bio je tu i moj sin pa smo tovar podelili ravnopravno. Ženski deo familije je čuvao stvari na krajevima trase.WP_20150319_002

Apartman je bio skroman, skijaški i imao je sve što je neophodno. Na skijanje nismo ni došli da sedimo u apartmanu. Jedina stvar koja nam je zaista nedostajala je WiFi. Naročito našem sinu. On se snalazio za šifre za pristup ispred nekih kafića, koje su se razmenjivale među našim ljudima. Ja sam se opredelio za nedelju bez Interneta. Ipak, nisam izdržao, pa sam i sam skoknuo tokom boravka do kafića na dva puta po 15 minuta.

Sa vremenom smo imali sreće. Svega dva dana su bila oblačna, ali se moglo skijati. Ostali dani su bili sunčani. Tako sam mogao da iskoristim priliku da slikam Mon(t) Blan(c). Koristeći artiljerijska znanja iz Škole rezervnih oficira bivše Jugoslavije, uz mapu i kompas sa smartfona te računanje azimuta, uočio sam ga kad sam bio na izlazu iz malog metroa na 3600. I ne samo uočio, slikao sam ga!WP_20150319_003

Što se skijaških aktivnosti tiče, istakao bih jedno mesto za skijaški odmor – Le Chalet de La Fée u istoimenom sektoru. Tu smo često provodili zaslužen odmor.

WP_20150317_026

Povratak. Ponovo dvadeset dva sata. Razumljivo, deluje nam duže nego dolazak. Znamo gde se vraćamo. Valjda smo zato i odgledali više filmova usput, nego u dolasku. Pred kraj smo toliko krizirali da nam je na repertoaru bila „Tesna koža 3“. Veća zaustavljanja su bila u Brijansonu (da kupimo sireve) i u Novari (za ljubitelje šopinga). Zahvaljujući iskusnoj odluci vođstva puta, svi nabavljeni sirevi iz celog autobusa su smešteni u za to određen gepek. Smrad (ili što hemičari kažu, neprijatan miris) iz tog gepeka ujutru je bio za pamćenje.

Ukupni utisak je odličan. Ski magarad je uigrana ekipa koja je tu prevashodno zbog skijanja, što smo od njih i očekivali. Iako je 50+ prepreka za mnoge stvari u životu, to svakako nije da bi se postalo ski magare. Svakako ćemo gledati da nešto slično ponovimo još koji put.

Iztok Race