Category Archives: Francuska

izveštaji i recenczije sa Magarećih putovanja

10 Magarećih godina – 3 Doline Decembar 2017

10 magar god 3 640x389
„Prvih 10 godina je najteže“, da citiram Boru Đorđevića u naslovu jedne od njegovih knjiga, verovatno ne bi bilo primereno. 10 Magarećih godina je prošlo u skijanju, druženju, metrima snega, kilometrima preveženih staza (i van staza) kao i stotinama ispričanih priča i anegdota. Kako je napisao jedan naš drugar na majicama koje smo napravili povodom ovog jubileja „10 Magarećih godina je kao 200 ljudskih“. Kada se osvrnem na prethodnih deset godina skijanja i druženja sa Magarcima, osmeh se sam izmami na lice i mogu slobodno da kažem da sam srećan što sam imao čast da budem deo ove priče.

Teško je rečima opisati atmosferu koja vlada tih desetak dana svake Magareće pustolovine. Izmešaju se tu recenzije opreme, analize ski mapa i offpiste ruta sa mirisima kuvanog vina i crnog luka koji se uvuče u odeću od kuvanja. Citiranje šta je ko gde pročitao ili pogledao, prepričavanje skijaškog dana uz snimke sa kamera, igranje društvenih igara uz meze i domaću rakiju. Podsećanja na doživljaje i priče sa nekih ranijih skijanja, koje iako smo zajedno proživeli, zvuče kao da ih slušamo od nekog trećeg po prvi put. Sve je to zajedno jedan miks kvalitetnog skijanja i druženja ljudi okupljenih oko iste strasti.

 

Za 10 godina, obišli smo i velika i mala skijališta u Francuskoj, Austriji, Italiji i Švajcarskoj. A skijalo se i na Kopu, Brezi i Jahorini. Količina snega, sunca ili zvanični kilometri staza nikada nisu određivali kvalitet našeg skijanja… uvek je bilo dobro i uvek smo se „naskijali“ pa makar se vozili na dečjoj ski traci po kiši. Kako je rasla ekipa, tako je uz Magarce stasala i cela jedna generacija malih Magarića juniora, koji su zavoleli sneg, planinu, druženja i ponosno ističu da su Magarci. Vremenom je cela priča prerasla skijanje i zimska okupljanja, pa se sa nestrpljenjem očekuju tradicionalna letnja okupljanja prema kojima se planiraju godišnji odmori, a ekipa se skuplja sa svih strana sveta.


Ove godine smo rešili da jubilej proslavimo tamo gde je sve i počelo, decembra 2007. godine.  Les Menuires, Tri doline, skijaška Meka. I kao i te 2007. godine bogovi skijanja i meteorologije su nas pogledali i podarili nam metre svežeg snega, temperaturu u minusu i sunčane dane. Čist hedonizam.

Od 09:00 do 16:50, kada zatvara Doron, poslednja žica koja izvlači iz rupe na „Masse“, peglale su se staze i offpiste rute svih 6 dana. Obišli smo celo skijalište, a prirodnog snega je bilo i na najnižim stazama na 1200m n/v. Gužve na stazama i žicama je bilo samo kada se čopor Magaraca pojavi, jer se dešavalo da nas skija i po 20 u grupi… uglavnom smo bili sami na stazama. Teško je reći gde je bilo najbolje… Masse, St.Martin 2, Mont Vallon, Signal, Moraine, staze koje spuštaju ka La Tania i Le Praz ili offpiste rute sa Masse…


Skupili smo se iz sa svih strana sveta (ali stvarno). Kragujevac, Beograd, Novi  Sad, Banja Luka, Zagreb, Ljubljana, Beč, Prag, Cirih, Kanada.

Ekipa se značajno povećala.

Cime De Caron 2007

Cime De Caron 2017

Cene u francuskim kafanama su se takođe značajno povećale.

Neki su ostali verni Fischeru.

2007. 2017.

Za kraj, uz želje da se povređeni brzo oporave, mogu samo da poželim da ova priča nastavi da traje… nema potrebe da se menja…  i da slavimo još puno ovakvih jubileja.

Tignes – Decembar 2016

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.

« 1 of 2 »

La Plagne Mart 2016

Piše: Nenad Maksimović

La Plagne 04.03-13.3.2016

Izbor za ovogodišnju destinaciju martovskog magaraćeg skijanja pao je na regiju Paradiski, tačnije La Plagne. Pokazalo se kao pun pogodak. Idemo redom…

Polazak, put i dolazak:

Sada već standardna početna tačka, parking kod Pet centra. Prvi magarci pojavljuju se već oko 15:45, a do 16h pristigla je većina ekipe. Pakovanje je postalo standardno uvežbana procedura koja prolazi bez ikakvih problema i uprkos pokazanoj skepsi naši vozači uspevaju da potrpaju sve torbe u autobus. Zauzumaju se mesta, Krejzi i Milos vrse prozivku i gotovo u minut po dogovoru žuto-plava munja grabi prve kilometre autoputa Beograd-Zagreb. Već kod Geneks kule šušte folije, zalogaji padaju negde kod Zmaja, a do Šimanovaca gotov je prvi obrok. Na pumpi kod Rume, Novosađani predvođeni Topom i Nemanjom zauzimaju svoja mesta i nastavljamo da nezadrživo jezdimo put granice sa Hrvatskom. U međuvremenu pod okolostima koje nama sa jeftinim kartama nisu poznate Milošu Laloviću dodeljeno je prelazno priznanje za “Babuna godine”. Sve je ovekovečeno prigodnim fotografijama koje ćete nadam se videti u prilogu. Nije da nije bilo gužve na granici sa Hrvatskom, ali pozitivna, skijaška atmosfera nadvladava nervozu zbog čekanja. Slično je bilo i na granici sa Slovenijom. Obzirom da sam zaspao čim smo ušli u Hrvatsku ako se desilo nešto zanimljivo do doručka moraće neko drugi da dopuni :). Doručak standardno na Autogrilu u okolini Torina. Svakim novim kilometrom spektakularni Alpi nas sve više okružuju, temperatura i adrenalin rastu. Tunel Frežus, još sat vremena vožnje i njegovo veličanstvo šoping u Albervilu može da počne. Standardno takmičenje ko će više stvari da kupi u periodu od dva sata uspešno je završeno mada bez jasnog pobednika. Pobednici smo svi mi jer smo ponovo uspeli da stanemo u autobus. Miomirisi različitih vrta sireva počnju da se šire autobusom. Od Albervila počinje i saobraćajna gužva koja nas zadržava u putu sat, dva duže nego što je potrebno. Ulazimo u relativno pitomu dolinu i na našoj levoj strani ukazuje se veličanstveni Monblan, a našoj desnoj strani uzdižu se planine na kojima se nalazi naša destinacija La Plagne&Les Arc. Rezidencija Bakara u Le Koš delu La Planja biće naš dom sledećih sedam dana. Apartmani standardno francuski, daleko od luksuza,ali pristojni, udobni i topli. Svi magarci smešteni su u istom krilu zgrade što je doprinelo daljem unapređenju ionako već dobrih međuljudskih odnosa. Krejzi, Nemanja i Miloš vrše distribuciju ključeva, ski pasova, a kako je Krejzi pao na francuski šarm pristao je da podeli i posteljinu umesto ljubazne recepcionerke :). U Le Košu čekali su nas magarci sa privremenim boravkom u Francukoj, Ognjen i Bojana. Napolju je počeo da provejava sneg i mada smo već znali da su uslovi na stazama dobri sa nestrpljenjem smo čekali jutro.

Skijaški dani

Bože skijanja, ako postojiš, želim da ti se zahvalim na ukazanoj milosti i da te obavestim da imaš pedesetak sledbenika više nego pre desetak dana. Jutarnji odlazak do Špara pokazao se kao odlično zagrevanje jer je 150 vazdušnih metara razdaljine sadržalo 140 metara visinske razlike, pa su svi osuđeni na nabavku dnevnih potrepština na stazu stizali spremni. Nestrpljivi magarci prvog dana bili su u redu na žičari nekoliko minuta pre otvaranja staza. Formirale su se manje ili veće grupe koje su krenule u istraživanje dugačkih i savršeno pripremljenih staza. Obilje snega i svež sneg koji je padao prethodne noći omogućili su odlične uslove za off piste skijanje. Vreme je bilo promenljivo oblačno sa dugačkim sunčanim intervalima. Kvalitet snega dao nam je mogućnost za fenomenalno skijanje. Brzi karving, kratki zavoji… kilometri su ostajali iza nas. Želja je nadjačavala mogućnosti, adrenalin u krvi je rastao, strast ka skijanju proradila i mali broj magaraca u sobu se vratio pre kraja radnog vremena staza. Mapa ovog ogromnog rizorta sa 425 km deklarisanih i ko zna koliko km nedeklarisanih staza postala je obavezni rekvizit. Treba svakako spomenuti dvospratnu, najveću na svetu gondolu Vanoa Ekspres koja povezuje Les Arc i La Plagne. Sneg koji je padao u toku noći uvukao je zrno strepnje u svakoga od nas, ali jutro je opet svanulo hladno i vedro donoseći idealne uslove za skijanje. Drugog dana, s vremena na vreme smo imali posla sa oblacima koji su nakon toga postali prošlost. Od prvog do zadnjeg dana Nemanja, Miloš i Krejzi pokazali su beskrajno strpljenje vodeći sve zainteresovane na grupno skijanje i upoznanjući ih sa svim tajnama Paradiski rizorta. Pojedinim danima grupa je imala i dvadesetak članova, a igralište je bio čitav Paradiski. Drugog dana cilj je bio Les Arc. Lajtmotiv čitavog dana bio je kontinuirani spust sa glečera i vrha Aguille Rouge (3226 mnv) sve do sela VillaRoger koje se nalazi na 1200 mnm. Kombinovana crno-crvena staza izvukla je poslednje atome snage iz nas, ali smo bili nagrađeni sunčanjem na terasi kafane u centru sela.

Dani 3,4,5 i 6

Krejzi, Miloš i Nemanja nastavili su da predvode grupno skijanje, a kako sunce nije prestajalo da sija magarci su počeli da sve više vremena provode i po kafanama pomalo zanemarujući skijaške aktivnosti. Skijali su se svi sektori skijališta, ali čini se da je magarad malu prednost ipak dala Les Arcu. Naročito su hvaljene dugačke, široke i ravne staze oko žičare Grizli na kojima se karving uvežbavao do maksimuma. Od grupnih aktivnosti treba pomenuti još jedan spust od 2000m visinske razlike ovog puta u La Planju u sektoru Champagny pri čemu smo imali “zadovoljstvo” skijanja po hupserima veličine Juga, pa do Fiata 500L u dužini oko 2,5km. Popodevni i noćni provod uglavnom se odvijao po sobama. Starija magarad se uglavnom kartala dok su najposećenije sobe među mlađim članovima bila jedina isključivo ženska soba i naravno soba oficijelnih organizatora koja je takođe bila gateway za sve vrste informacija tokom boravka. Sa žaljenjem moram da priznam da su najboljji mirisi hrane dolazili iz ove sobe. Moraću bolje da biram cimere ubuduće.

Posećen je bio i lokalni pub, u kome je odigrano nekoliko više ili manje zanimljivih mečeva u stonom fudbalu, a zvezdaški deo populacije imao je zadovoljstvo da uživa u utakmici KKCZ u čemu se naročito istakao Bora koji se potrudio da u Le Košu ne bude neobaveštenih o velikoj pobedi.

Na veliku žalost svih nas 6 fenomenalnih dana je prošlo. Ostalo nam je samo da se nadamo da ćemo u budućnosti imati šansu da uživamo u perfektnoj kombinaciji zime, snega, sunca i odličnih staza.

Povratak je uz kratak šoping u Albervilu i dužu kupovinu u outletu Vicolungo protekao standardno sa projekcijama borilačkih filmova do trenutka dok svi nismo pali u san.

Back to life back to reality.

Fotografije sa ovog putovanja možete pogledati u našoj galeriji.

Video se nalazi u sekciji Video izveštaji, a možete ga pogledati i ovde 🙂

La Grave – Mart 2015

Pripremio: Tadija Vasiljević

Dok su na posteru, desktopu ili naslovnici sve stvari, mesta i osobe nije teško idealizovati. Da li je bolje ne dirati stvari o kojim sanjate misleći da nemaju mane ili ih ipak treba probati i otkloniti svaku sumnju?

2015-03-19 13.15.16

Posle godina mirovanja na mom desktopu, bezbroj sati provedenih gledajući razne dokumentarce i jednog neuspelog pokušaja posete, čudnim spletom okolnosti sam se opet našao u prilici da posetim freeride Meku – La Grave. Prošli put je sve bilo isplanirano i unapred lepo organizovano – put u Les Deux Alpes, grupa sa vodičem, savršen dan nakon padavina, pa se prelazak preko glečera izjalovio zbog vetra na vrhu. Ovog puta sve do dana polaska nisam ni znao da ću krenuti put Francuskih Alpa.

I tako, posle jednodnevne vožnje stižemo na odredište.Na putovanju se sve odvija po planu, peglaju se kilometri staza, vode se rasprave o tome koji deo skijališta skijati pre, a koji posle podne, ko na koliko stepeni oštri kantne i koliko Vuja ima kompleta odeće za stazu. Sve u svemu, uobičajeno skijanje. Ja malo – malo pa bacam pogled na glečer i bezuspešno pokušavam da nađem avanturistu spremnog da se sa mnom uputi u nepoznato. Ovog puta nam vodič neće trebati, poprilično sam siguran u teoretsko znanje stečeno satima gledanja video materijala snimljenog u La Grave-u. Na izletu u AdH nalazim saborca zainteresovanog za spust niz čuveni la Meije glečer. Dogovaramo polazak sa sledeći dan u 9:00. Vremenska prognoza kaže da će biti tiho i bez oblaka, padavina nije bilo u prethodnih deset dana, sneg je stabilan – izgleda da su se sve kockice konačno sklopile.

Eto nas, po dogovoru, u 9:00, čekajući žičmena da upali žicu iza apartmana. zaključujemo da je najbolje da se sa platoa Cretes na 2100m dalje izvučemo tramvajem pa dalje glaciers isklopivim osmosedom i vozom do vrha glečera. Stižemo na plato, stajemo u red za tramvaj i tu provodimo narednih deset minuta. Radnici rekoše nešto a onda je red počeo da se razilazi. Izgleda da nemamo sreće. Otvaraj mapu i traži alternativni put. Trajalo je malo duže ali ipak smo se našli na početnoj stanici podzemnog voza koji izvlači na 3400m. Ukrcavamo se i čekamo da voz krene. U sebi psujem Francuze što čekaju da se voz napuni. Osećam se kao da sam u gradskom autobusu u poslepodnevnoj špici. Nakon nekog vremena u voz ulazi radnica skijališta i otvara haubu. Izgleda da ponovo nešto nije u redu. Posle petnaest minuta otvaraju se vrata, radnica nešto reče i svi krenuše napolje. Ništa, ponovo se traži alternativni put do vrha. Posle jednog lifta i tri sidra konačno smo se našli na 3600 metara. Već smo pomalo nervozni, skoro sat ipo se izvlačimo raznim žicama. Na vrhu brda saznajemo da ski pass iz l2a ne važi za drugu stranu brda i da ćemo morati da doplatimo skipass za la grave. Dej vont mani (misleći na “skijalište” La grave), kako nam reče radnik sa vrha glečera. Nema veze, daj pet karata i nastavljamo put držeći se za zadnji kraj ratraka koji nas izvlači na sam vrh Girose glečera na 3650 metara.

IMG_9659

Od jutros smo se vozili sa četiri sedežnice, jednim liftom, tri sidra i ratrakom. Pomalo smo i zaboravili zašto smo krenuli uzbrdo sve dok se ispred nas nije otvorio ogroman prostor oko tanjira na vrhu. Za one malo manje upućene, skijaška infrastruktura La Grave-a se sastoji od dve vezane gondole(jedna iz samog mesta 1400-2400 sa međustanicom na 1800 i druga 2400-3200) i jednog tanjira koji izvlači skoro do vrha glečera na 3600. Tabaju se samo dve staze oko tanjira, ostatak terena je neobeležen i neobezbeđen.

IMG_9660

Veći deo staze kod tanjira prolazimo u spustu kako bismo prebacili ravan deo koji vodi do vrha gondole. Znam da možemo da presečemo glečer na naše levo i da izbegnemo veslanje ali to znači da bismo se u slučaju greške našli na nekoj od ozloglašenih ruta koje se spuštaju na put. Ništa ne spominjem Daretu, znam da je njemu rizik drugo ime. Posle kraćeg veslanja nalazimo se na vrhu gondole  i provlačimo se ispod kanapa pored znaka koji kaže da to činimo na sopstvenu odgovornost. Za prvi spust biramo rutu Vallons de la Meije, strmiju od dve klasične rute, ali sa manjom šansom za gubljenje. Ispred nas se otvara ogromna poljana, sneg je izgažen ali se hupseri još uvek nisu stvorili. Prijatno je za vožnju, ali smo još uvek preplašeni svim upozorenjima i ne da nam se da se malo dodamo gas. Realno posmatrano, teren je najsličniji crvenoj stazi. Na kraju poljane stajemo da se saberemo i da odlučimo kuda dalje. Ni jednog skijaša nema na vidiku. Tišina je. Biramo prolaz između dve stene(preširoko je da bi se moglo nazvati kuloarom), oprezno zaobilazimo hupsere i izlazimo na još jednu poljanu, možda i prostraniju od one prve. Puštam skiju i prelećem poljanu u dugačkim zavojima, Freeride!! Ovo su oni trenuci zbog kojih zavolite skijanje. Zaustavljam se na kraju poljane da sačekam comrade-a Dareta. Osećam da mi je na licu veliki osmeh.

2015-03-19 11.18.20

Nemamo vremena za gubljenje, presecamo sledeću padinu u smeru u kom bi trebalo da bude početak druge gondole. Pogodili smo iz prve i za tren se našli na početnoj stanici čekajući sledeću grupaciju kabina. Ukrcavamo se, gondola ubrzava i kreće se prema vrhu. Sa leve strane puca pogled na moćne Rateau i Meije glečere dok bi sa desne trebalo da se vidi ruta koju smo planirali za sledeći spust. Pokušavam da zapamtim putanju kojom bismo trebali da se krećemo kad najednom kabine naglo usporavaju. Valjda je sve u redu, ipak gondola još nije ušla ni u petu deceniju službe. Posle nekog vremena ponovo ubrzavamo, i uz još jednu sličnu pauzu stižemo na vrh. Kasnije smo utvrdili da gondola nije isklopiva i da se cela skoro zaustavlja svaki put kada skijaši treba da se ukrcaju ili da napuste kabine. Za ukupno šest grupacija po pet kabina, gondola se, logično, zaustavlja dva puta po usponu. Uživamo u prizoru i odmaramo noge za sledeću rundu.

2015-03-19 14.10.19

Vreme je za drugi spust! Gledano sa vrha, skrećemo sa leve strane grebena i krećemo niz rutu Vallons de Chancel. Ovog puta “gađamo” spust do sela kroz šumu ili spust do međustanice prve gondole u slučaju nedostatka snega. Sve teče po planu, spuštamo se, nailazimo čak i na ostale skijaše, planina u ovom trenutku izgleda baš pitomo. Posle nekog vremena stižemo iznad jezera Puyvachier. Sa desne strane primećujemo grupu sa vodičem kako ulazi u jedan od tri kuloara iznad jezera. Odlučujemo da ih pratimo. Dosta avanturista(kao što smo mi) koji žele da uštede tih 60-ak evra po danu se odlučuju da sa distance prate organizovane grupe sa vodičem. Ako i vi planirate ovo, prvo se pobrinite da grupa zajedno sa vodičem nema karabinjere i užad oko struka. Verujte mi na reč, ne želite da naiđete na kuloar sa tehničkim ulazom bez potrebne opreme. Padina je poprilično strma, a sneg prolećni, ali nekako mekan i lagan za vožnju. Dolazimo na relativno uzak ulazak kuloara, otklizavamo unutra i nastavljamo vožnju bez većih problema.

2015-03-19 12.05.27

Ubrzo ulazimo u šumu gde susrećemo još nekoliko grupa skijaša. Celim putem kroz šumu se borimo sa hupserima veličine omanjeg auta. Najednom prolazimo ispod žice i ukazuje nam se međustanica na 1800 mnv. Već smo umorni od borbe sa hupserima, a i snega je sve manje i manje, tako da nije bilo potrebe da razmatramo opciju spusta do sela.

2015-03-19 12.15.02

Ukrcavamo se na gondolu i krećemo put vrha na zasluženu pauzu. Presedamo na gornju gondolu. Ne gledam na sat, ali čini mi se da vožnja traje duže od pola sata. Polako počinjem da razaznajem dve grupe najčešćih posetilaca ove planine(kažem planine jer ovo i nije skijalište, ovo je planina sa jednom gondolom na njoj). Prva grupa su ozbiljni rajderi obučeni od glave do pete u šarena odela, opremljeni svom mogućom planinarskom i protivlavinskom opremom, a druga su ljudi zarobljeni negde u 80-im godinama prošlog veka – matorci u one-piece kompletima i sa ski opremom iz prošlog veka. Svima je zajedničko to što im na skipassu piše Forfait Saison.

IMG_9673

Posle kraće pauze i sunčanja na 3200 mnv vraćamo se na “posao”. Još jednom se rutinski spuštamo desnom stranom grebena do početka druge gondole na 2400 i razmatramo opciju da se uspenjemo do vrha tanjira i spustimo se niz gornji deo Girose glečera. Dare je zagrejan i spreman za rizik, dok ja razmišljam da li je moguće nakon spusta niz glečer prebaciti se preko grebena i doći na početnu stanicu gornje gondole. Još jedan spust na međustanicu prve gondole bi definitivno značio da ćemo se do apartmana umesto skija vraćati taksijem. Zaključujem da je rizik prevelik i pokušavam Dareta da odgovorim od ove ideje. Pitam se da li je moguće da sam ja glas razuma?! Nailazimo na kompromis i dogovaramo se da krenemo sa 3200 mnv rutom Chancel i da se prebacimo preko grebena na Vallons de la Meije. Ovo je bez planinarske opreme moguće samo na jednom mestu, tako da skijam blizu stene i pogledom tražim to mesto. Pogodak!

2015-03-19 14.32.20

Prebacujemo se na drugu stranu i bezbrižno stižemo do početne stanice drugog dela gondole. Sa vrha gondole nas do tanjira vuče bagi sa gusenicama. Izvlačimo se tanjirom i poslednjih pedesetak metara nadmorske visine do vrha glečera savladavamo peške. Čini mi se da teži uspon u životu nisam imao. Spuštamo se do vrha l2a glečera i već vidimo više ljudi nego što smo sreli za ceo dan na planini iznad La Grave-a. Tišinu smo definitivno ostavili iza nas.

2015-03-19 15.29.59

Nakon ovog izleta sam shvatio zašto je baš ovo mesto centar sveta za sve freeridere. La grave nije samo još jedno skijalište, La grave je svet za sebe. Ovde ne važe Fis-ova ili bilo koja druga pravila, ovde važe samo ona pravila koja planina propiše. Izbora nema – ova pravila morate poštovati. Za uzvrat dobijate čitavu planinu, čitav mali svet samo za sebe. Znak na vrhu kaže da ulazite u neobezbeđenu i neobeleženu oblast, ali je planina uvek tu da vam kaže kuda da idete, gde da usporite i kada da stanete. Vaše je samo da osluškujete i da držite oči širom otvorene. Samo oprezno, ovo niko osim vas ne može da uradi!
Mi, izletnici, možemo samo da budemo zahvalni što smo dobili priliku da provirimo preko brda i otkrijemo delić prostranstva i način života koji ova planina nesebično nudi. Da li je osećaj bolji posle otkrivanja nesavršenosti mesta iz snova sa desktopa? Ooo da.

La Grave, i’ll be back!

Les Deux Alpes – Mart 2015

Pripremio: Iztok Race

Kako sam sa 50+ postao ski magare i video Mon(t) Blan(c)

Čovek se uči dok je živ. Tako sam morao da načnem šestu deceniju života, da bih čuo za ski magarad. Smišljajući kako i gde na skijanje, moja žena je došla do Markovog maila za skijanje na Les Deux Alpes.

Skijanje je naša porodična slabost i time smo zarazili i decu, sina i ćerku, sada već u kasnom tinejdžerskom uzrastu. Od malih nogu smo ih vodili po raznim skijalištima, po bivšim jugoslovenskim zemljama, kao i po Italiji, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Naravno, deca odrastaju, pa je sin, sada već brucoš, još prošle sezone otkazao porodični odlazak na skijanje i sa društvom otišao na Kopaonik. Les Deux Alpes je ipak bio prevelik magnet, čak i za njega, tako da smo sa ski magaradi doživeli novo familijarno okupljanje.

Prvi problem se javio pri pripremama za put. Na skijanje smo, do sada, putovali sopstvenim kolima na koja bi montirali „Thule Ocean 700“ i u njega smestili sve što nam i jeste i nije potrebno. Sada smo imali nov zadatak, koji je Marko, naš vođa puta, posebno naglasio u svom mail-u pred polazak, racionalno pakovanje. Posle dosta premišljanja uspeli smo nemoguće, da se spakujemo, pored skija, u osam koleta, po jedan kolet za stvari i za pancerice po glavi putnika. Tu se posebno istakla moja žena sa svojim raskošnim talentom za rešavanje rebusa šta sve može da stane u pancericu.

WP_20150317_031

Stvar u kojoj sam najviše uživao tokom puta je što nisam vozio, već bio vožen. Divan osećaj posle toliko godina. Počeo sam da se ponašam kao moja deca. Uključio sam muziku na mobilnom, zabio slušalice u uši i primećivao svet oko sebe kad sam ja to hteo. Deca su to sasvim normalno podnela, ali ne i moja žena koja nije bila oduševljena tom pojavom, da joj muž koji je sve slabije čuje posle dvadeset godina braka, još oštećuje sluh. Bili smo u sigurnim rukama. Naši vozači, Adam i Deki su perfektni profesionalci. I oni su majstori pakovanja. Zadivljujuće je koliko je stvari stalo u gepek autobusa.

Put je prošao bez ikakvih problema. Trasa je išla klasičnom rutom za Zagreb, Ljubljanu, Trst (je naš) pa potom pored Venecije, Verone, Milana, Torina do Francuske. Uz dva filma prikazana u noćnom programu i ostatak spavanja, put tamo je prošao neosetno.

Marko nam je organizovao nagradnu igru. Svi putnici u autobusu su pogađali vreme kada ćemo stići u Les Deux Alpes. Prvo dvoje sa najbližim vremenima dobijaju besplatan ski servis. Igrali smo porodičnu „kombinaciju“. Iskoristili smo našu masovnost, pa je nas četvoro svoja vremena razvuklo na po deset minuta razlike i time „pokrilo“ veći interval. Moja žena, koja je na kraju ispala dobitnik je spavala kada je Marko skupljao pretpostavljena vremena dolaska od putnika u autobusu. Popunio sam pored mog i njeno vreme i naravno popio gunđanje šta sam baš to upisao u njeno ime. Kada je to vreme ispalo nagrađeno, ostao sam živ. Naravno, kada je Marko rekao da nagrađeni pišu izveštaj sa putovanja, ja sam dobio da napišem izveštaj. Prilično magareći.

Brijanson (Briançon) je bio predviđen za zaustavljanje radi nabavke potrepština za nedelju dana. Organizovani upad u hipermarket vežbamo otkad su se hipermarketi pojavili u Beogradu, tako da smo plan nabavke realizovali rutinski, iako smo igrali prvi put na ovom terenu. Toliko smo bili dobri u toj prvoj nabavci da su pojedine stvari iz te nabavke pretekle i za povratak kući.

Dvadeset i dva sata putovanja i eto nas na odredištu. Upisninu za magarce sam platio noseći stvari do našeg apartmana koji je, kao za inat, bio dosta udaljen od mesta gde smo se iskrcali iz autobusa. Sreća magareća, bio je tu i moj sin pa smo tovar podelili ravnopravno. Ženski deo familije je čuvao stvari na krajevima trase.WP_20150319_002

Apartman je bio skroman, skijaški i imao je sve što je neophodno. Na skijanje nismo ni došli da sedimo u apartmanu. Jedina stvar koja nam je zaista nedostajala je WiFi. Naročito našem sinu. On se snalazio za šifre za pristup ispred nekih kafića, koje su se razmenjivale među našim ljudima. Ja sam se opredelio za nedelju bez Interneta. Ipak, nisam izdržao, pa sam i sam skoknuo tokom boravka do kafića na dva puta po 15 minuta.

Sa vremenom smo imali sreće. Svega dva dana su bila oblačna, ali se moglo skijati. Ostali dani su bili sunčani. Tako sam mogao da iskoristim priliku da slikam Mon(t) Blan(c). Koristeći artiljerijska znanja iz Škole rezervnih oficira bivše Jugoslavije, uz mapu i kompas sa smartfona te računanje azimuta, uočio sam ga kad sam bio na izlazu iz malog metroa na 3600. I ne samo uočio, slikao sam ga!WP_20150319_003

Što se skijaških aktivnosti tiče, istakao bih jedno mesto za skijaški odmor – Le Chalet de La Fée u istoimenom sektoru. Tu smo često provodili zaslužen odmor.

WP_20150317_026

Povratak. Ponovo dvadeset dva sata. Razumljivo, deluje nam duže nego dolazak. Znamo gde se vraćamo. Valjda smo zato i odgledali više filmova usput, nego u dolasku. Pred kraj smo toliko krizirali da nam je na repertoaru bila „Tesna koža 3“. Veća zaustavljanja su bila u Brijansonu (da kupimo sireve) i u Novari (za ljubitelje šopinga). Zahvaljujući iskusnoj odluci vođstva puta, svi nabavljeni sirevi iz celog autobusa su smešteni u za to određen gepek. Smrad (ili što hemičari kažu, neprijatan miris) iz tog gepeka ujutru je bio za pamćenje.

Ukupni utisak je odličan. Ski magarad je uigrana ekipa koja je tu prevashodno zbog skijanja, što smo od njih i očekivali. Iako je 50+ prepreka za mnoge stvari u životu, to svakako nije da bi se postalo ski magare. Svakako ćemo gledati da nešto slično ponovimo još koji put.

Iztok Race

3 Doline – Decembar 2014

Les Menuires (Les 3 Vallees), Chanteneige, 12-21. decembar 2014. godine

Pavvered baj Lošmi, Cone i Coa ©™®

 

Iz Beograda se krenulo u 17:30, znači tačno po planu, tj. 17:00 h J. Prognoze (ne one sportske) su se neumorno pratile, a one su kako im i dolikuje, vraćale potpuno oprečne informacije. Čvarci (Novosađani) su se brzo ukrcali, potom I Dobojlije. Nešto kasnije i Banjalučani, zar treba napisati da su bili najbolji na tom planu :). Tek tad se imalo sa kim nazdraviti :). Prognoze se i dalje svađaju.

Granični prelazi pređeni skoro pa perfektno. Ostatak puta takođe, iako je Seele Sekson (drugi vozač Kragujevac rejsinga) par puta trznuo volan u kontru navigaciji. Tu i tamo pogledao se poneki film koji se već gledao, uglavnom amerikanski. Nabavka namirnica i ostalog standardno u Albertvilu, gdje su neki napravili rekorde, kao da su pazarili AmerikEn goldom. Prognoze, sve po starom. A onda dugo čekano završno brdo, gdje je gore pomenuti Seele neumorno karvo ampak puni lijevi, ampak puni desni. I eto nas pred hotelom „Chanteneige“, kako god da se čita. U busu je pomalo zavladala tišina zbog sniježnog okruženja, za šta ja lično krivim gore navedene prognoze 🙂 . Slijedi klasika, raspoređivanje, ključevi… U hotelu, baš, ugodno iznenađenje sa apartmanima. Znam, pomislili ste da je neki tanjež. A ono je, da kažem, štogod. Opet klasika, raspakivanje ovo-ono, pa podizanje zastave uz zvuke trube.

Ako je na početku negdje malo zapelo to bješe lažna nosivost lifta 🙂 i pristup Netu jer su mnogi odmah “zajašili” silne mašine. Oni koji su se probili kroz Net su već aktivirali kojekakve komunikacione platforme, što je Krejziju poremetilo mir u VeCeu, na šta je on reagovao sa „E ..bi ga…”.

Još bih da dodam, da uvod ne bi ostao premalen :), da je u našem apartmanu najveće čuđenje bilo na prizor koji je ostavljala kesa sa skupljenim čokolad’cama, da kažem “barovima” ili jednom rječju “bonžitama” :). Strašno.

 

DAN 1

 

Probudili se na vrijeme, iako smo prethodno veče obišli sve naše goste hotela, upoznali ih sa nekim detaljima, obavezama, a onda im probavali zalihe pića i ića. Efikasan doručak, pljoskiranje domaćih destilata, ostalo opremanje i napolje. E da, Đuka je dobio „ful“ ski pas, tako da je utakmica tek tad mogla početi.

 

Prvi dan je značajno popravio prvi utisak koji je bio kada smo videli gola brda iznad LM-a. Na višim stazama ima sasvim dovoljno snega, staze su sređene, radi oko pola skijališta, što je za pojam 3D više nego dovoljno. Skijalo se najviše u “Val Thorens”-u, gde rade sve staze. Na žicama nije bilo velike gužve, ali na stazama jeste. Na nekim delovima staza, i na bitnim raskrsnicama je bilo k’o u mravinjaku. Tek popodne smo otkrili da imamo i naše staze u LM-u, crvena sa “Bruyers”-a, “Becca” i NAJBOLJI “Granges” na kome nije bilo žive duše. Nemica je imao bliski susret sa skijom (tuđom), ali su kaciga i brile ublažile udarac. Imao je i dva bliska susreta sa Topom, za koje se ne bih opredeljivao čijom krivicom…. čekamo jutro da vidimo kako su Topu kolena. Krejzi proučava sve prognoze. Nemica priželjkuje mećavu. Društvo je veselo i raspoloženo… cirka se rakija… neki jedu kavijar i guščiju (pačiju) paštetu… neki palačinke…

‘nači, tekma je trajala 90+, uz jak tempo i pregršt dobrih pasova. Da se ne zaboravi da nam se sa klupe priključio i border Dare, bez onog 2B J. Bio je agilan, posebno se pokazao na repertiranju vezova. Kasnije se ispostavilo da jedan dio na vezovima nije bio kadar pratiti njegovu hitrinu…

 

DAN 2

 

Uvod opet efikasan. Kod opremanja kao najmlađem mi pade dodatni teret, nabaciše mi pun ranac, kao u školskim danima :). Kad izađosmo, liznemo prst da vidimo šta vjetar kaže i okrenemo ka Meribelu. Dareta bordera nigdje, ma border :)… Bi prespremno, shodno da su neke scene zabrinjavale. Otvaranje preko “Grange”-a koji je “iz keca u kec”, ostalo je bilo prepuno golova. Nismo morali ručati koliko smo bili siti od skijanja. Kod hotela smo čuli neka govorkanja, da l’ je žuta štampa ili nešto drugo, ostalo je da se vidi. Dobro je da tamo nema kupiti “Bljica” :).

 

DAN 3

 

Kvalitetno ustajanje… Neki su se sjetili njegove posebnosti u smislu opreza koji bi trebao biti na nivou. Tako se i krenulo. Na teletekstu smo primijetili da su ona govorkanja istinita, nešto oko našeg tempa. Dezinformacije. Pa noge moraju biti malo užarene poslije skijanja :). Vjerovatno su zaboravili da sezonu treba kvalitetno početi i da somun ne može da balansira bez najmanje četiri kifle (može i baget).

Vrijeme šaroliko, no skijaški zahvalno. Vrtilo se po LM-u, Meribelu i Kurševelu. U zadnje nabrojanom su nas “častili” pivom od 9 eura ! Mučno iznenađenje vrijedno “gajbe”.

 

DAN 4

 

Akumulatori i dalje dobri na prvom paljenju :).

Dočekaše nas oblaci i niže temperature. Popodne stiže i nova energija – snijeg. Živa gotiva ga je vidjeti u ono “sušno” doba. Nastavio je padati ostatak dana i uvukao se u veče. Idila.

 

DAN 5 (Nemanja)

 

Ranojutarnje buđenje… Bzzzzzzzzz bzzzzzzzzz (e-mail “British American Tobacco”). Apćihaaaaa, apćihaaaa. Ustao Krejzi i čita “mail”. Pomalo je nervozan i gunjđa: “Ko će danas ponovo da skija?”.

Mene bole leđa, nervozan pomalo i ja, ko zna kako ću na skijanje takav. Dan polako kreće, Miloš i ja silazimo oko petnaest do osam u “Carrefour” da kupimo “flute” (francuski baget, samo malo veći). Treba i parmezan pa ne možemo u pekaru. Ulazi i Kitić i oduševljeno konstatuje da napolju pada kiša!!! Kako bre posle jučerašnjih 20 cm pudera??? Pa to nikad nije bilo, valjda prvo pada kiša pa sneg??? Ajde nadamo se ipak da će skijanje biti bar donekle pristojno (a kako bi bilo kad je napolju magla, vetar, i pada kiša).

Topa boli glava, neće da skija (k’o da to nismo znali i pre ustajanja :)). Lagano doručkujemo, pa kafa, pa lagano spremanje za novi skijaški dan.

Izlazimo polako, spakovani i spremni da testiramo “Spyder”-e, “Dainese”-e, “Stoić”-e, “Dare2be”-e i “Bruggi”-e. Hiljade k/p (vidi magareći rečnik) na najtežem mogućem testu. Dogovor je pao da se ide u “Val Thorens”, tamo valjda ne pada kiša (nadamo se). Stižemo preko gondole “Bruyers” do “Val Thorens”-a, a gore kijamet, sitna kiša, vetar, magla… Sve se lepi na brile, vidljivost očajna, a mi uporni. Prebacili se do gondole “Peclet”, međutim pred sam ulazak u kabinu, obaveštavaju nas da moraju da je ugase. Tu rešismo da odmorimo i načnemo pljoske, osušimo se i vidimo šta dalje. Oseća se blagi pad entuzijazma, umalo ne odosmo u apartman…

Ali gde da ideš u apartman u pola jedanaest, pa ne bi živi ostali od Topa. Malo smo oduvali pa rešili da odemo na “Cime de Karon” (genijalne li ideje :)). Ima slika na galeriji pa koga zanima nek pogleda kako je bilo gore. Ukratko, vidljivost manja od 10 m, sitan sneg i vetar u lice. Spuštanje nije bilo posebno zanimljivo, pa neću o tome.

Završili smo u kafani nešto pre 12, i ostali verovatno na najdužoj pauzi u istoriji magarećeg skijanja. Trajalo je, brat bratu, jedno sat i petnaest minuta, ali dobro, meni seo “Erdinger”, koga je inače vrlo teško naći na francuskim skijalištima.

Ne znam da li sam pomenuo, u ekipi su skijalim Krejzi, Coa, Miloš, Milan burazer i moja malenkost. Nakon pauze rešili opet da idemo u apartman. Vožnja preko “Cairn” gondola, u Magaradi popularno nazvana Carin. Onda preko” Plein Sud” sedežnice na vrh pa dalje ka “Les Menuires”-u. Vreme nepromenjeno.

Naravno, da li je iko sumnjao da ćemo napraviti još neku žicu. I to ne jednu, nego tri, četiri duž gondole “Bruyers”. To su verovatno i najbolje žice današnjeg dana. Krejzi je otišao nešto ranije, Miloš i ja oko 3, a Coa i Milan su rešili da odrade do kraja (svaka čast na entuzijazmu).

Elem, na kraju su sve jakne i pantalone prilično izdržale, manje više smo ostali suvi, uprkos ekstremnim uslovima. Dan je iskorišćen i više nego što smo svi očekivali, pa možemo lagano večeras da odigramo partiju “Pictionary”-a.

E da, saznali smo danas i za dosad nepoznati Topov nadimak – Mrco :).

 

DAN 6

 

Prelijepo jutro. Prelijepi horizonti. Pali se “na pola ključa” :). Ukucavamo koordinate, svi dijelovi 3D slagalice.

Prva staza, grc, gulp… Gume “ćelave”, a staze… Tita mi, ne moš’ im pera odbiti, ma ne mo’š da si tica J. Bijemo, no na rebarca ni aperkat ne utiče. Prethodna kiša i minus, gle kakva kombinacija J.

A prizori oko nas sve ljepši i ljepši, toliko da se i SD kartica u inoj aparaturi smetula i odgovara na babunskom “no SD, no SD”. Nema predaje, nema povlačenja. Dohakašmo do Kurševela, kralja sa “Saulire” stazom, u narodu poznatijom kao Saluir :). Pravi užitak. I SD dođe sebi. Provrzmamo se, okrenemo nazad. Navrnemo u odlični pitstop podno “Grange”-a. U LM-u kratka pitstop pauza, zamjena skija zbog štete L. Pravac VT preko “Bruyers”-a. Uputimo se stazom “Pluviometre”, još jedno pozitivno iznenađenje, pogotovo nakon nekih vrhunskih klizačkih staza. Ne dade nam vrag da ponovimo već ajmo putevima leda. Kod “Boismint”-a vidjeh više Bambija na jednom mjestu nego ikad :). Idemo dalje, višlje i nađosmo blaženstvo prirodnog snijega. Šta reći… Vrijedi još napomenuti i tunel 🙂 prije nego smo okrenuli ka “domaćem” terenu, gdje smo tekmu priveli kraju. Zavjesa se polako spušta…

Ponovo klasika, spremanje, procedure… Sve se uspješno prolazilo. Smještaji uredno predati posrednicima, bar ne čuh drugačije. Bijeli i Seele pakuju bolid drevnim tehnikama, pali se zeleno i…

Usput se stalo na pijaci “Vicolungo”, tamo negdje kod Novare i Milana, i potrošilo se ono malo snage što je ostalo u nogama. Pa opet amerikanski filmovi :-)), iako moram naglasiti da je bio i jedan “film”, Nedodirljivi – “Intouchables” (original), francuski, prespreman… I onda svako svojoj kući…

 

Rezime

 

Bilo je dobro. Reći će neki da može bolje, ali može i gore… Skijalo se dovoljno (iako nikad nije dosta), možda neki nisu ni onoliko očekivali.

Dosta novih iskustava, za nauk. Recimo za jedan djelimično skijaški, stvarno vam može pomoći ono kad se pravite “mrtvi”, a kad naiđete na međeda :-)).

Vremenska prognoza je propaganda.

Ostalo se u nedoumici da li je keramički pravougaoni strujni osigurač poslužio.

Neke skije i bordovi moraju ili su već bile kod “porodičnog”, nažalost poneke i kod specijaliste. Kamen i dalje tvrd. Valja ipak imati i poneku rezervnu skiju J.

Dakt traka (“duct tape”) i dalje lijepi…

 

“Konec”, kako je nekad pisalo na kraju čeških nacrtanih filmova.

Kao i prethodnih puta Miloš je opet uradio odličan posao i montirao sve.