3 Doline – Mart 2011

3D III put
25.03.2011. – 03.04.2011.

Krenuli standardno u petak popodne, sa standardnog mesta iza SC. I standardno, kao i uvek, neko je kasnio. Ustvari nije kasnio, nego se nije ni pojavio… čovek mislio da krećemo u subotu. Nekako se sporazumeli da nas pojuri kolima, jer je kretao iz Čačka, pa nas je stigao kod, opet nam standardnog mesta za stajanje – pumpa Marsonija kod Slavonskog Broda. Ostatak puta prošao super, kupovina u Albervilu i stigli u Les Menuires oko 4 posle podne.

Usput nam stiže brdo SMS poruka od magaraca koji nisu pošli…. „Jel ste poneli kupaće gaće?“, „Jel radi klima u busu?“, „Jel ste poneli nešto za branje ljubičica?“. Ajde rekoh sebi… nek pišu…ali čim smo stigli, šok…. na termometru autobusa piše 16 stepeni. Očekivali smo da će biti toplo, ali ipak, kraj marta, 2000m n/v 16 stepeni Celzijusovih….što je mnogo mnogo je.

Smestili se i pokupili ski pasove relativno brzo s obzirom na opštu neorganizovanost Francuza. Smeštaj OK. Standardno mali francuski apartmani, ali odlično pozicionirani… skoro pa na samim stazama.

Sutradan ujutru, sa pomalo neverice, izlazimo na stazu, neko šmrljavo vreme, malo magle. Staze tvrde. Kako se penjemo na veće visine tako biva hladnije, ima više snega, ali i magle…. i s obzirom na uslove skijanje dobro u LM i VT.

Ne bih da sada detaljišem o svakom danu pojedinačno. Imali smo tri savršeno sunčana dana i tri sa promenljivim vremenom (čitaj bilo je svega… i sunca i magle i oblaka i kiše i toplotnih udara na 2300m n/v).

Na nižim delovima skijališta je moglo da se skija u prepodnevnim časovima, a onda se polako prebacimo u VT i skija se između 2300 i 3230m. Problem je jedino bio kada se popodne treba vratiti u LM jer onda ili ideš preko vrha pored gondole Bruyers po kačamaku ili još gorom varijantom niz Bulevard Cumin gde izigravaš švedskog takmičara u nordijskom skijanju… i to po raskvašenom snegu.

Jednu noć je čak i sneg vejao… u nižim delovima desetak centimetara, a na vrhovima između 20-40cm tako da smo sledeće jutro imali i svežeg snega, taman iznad ispeglanih staza što je bilo (bar meni) pravo uživanje dok se nije iskijao sav taj nov sneg.

Jutarnja varijanta za skijanje je bila definitivno Masse. Tu je i standardno odlična Becca, Granges, Platieres, i staza sa vrha Saluire prema KurČevelu i za mene sjajna staza Chanrosa u istoj dolini. Od ovih „popodnevnih“ najviše se skijalo na Morraine, staza Christina sa vrha Peclet, crvena i crna sa Carona, kao i staze u tzv četvrtoj dolini prema Orellu – Rosael. Naravno ovo su uglavnom  nazivi žičara…. jer ko će da upamti sve nazive staza?

U povratku bez većih problema. Čim smo se spustili niz planinu sačekalo nas je ne pravo proleće… nego leto… tako da… JESTE… radila je klima u busu… i to sve vreme.

Sve u svemu … naskijali smo se.

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.

Vars – Januar 2011

Eh, šta reći, a da se ne ponavljamo! I ove godine (da ne kažem tradicionalno), bus magaradi je odjezdio put Varsa, i to ni manje ni više nego na pravoslavni Božić, 07.01.2011.

Ovog puta smo rešili da krenemo pre svih, pa se iz Kragujevca krenulo već u 14:00. Usput se ulazilo i u Beogradu, Rumi, Sloveniji, jedva stvari potrpasmo jer bus nije imao skibox. Čak se neko dosetio da bi bilo zgodno poneti „lazy bag“ (nek neko u onoj temi o rečniku objasni pojam), pa je bilo skoro nemoguće proći iz prednje u zadnju polovinu busa i obrnuto.

Uglavnom, vesela družina je bez nekih problema doputovala na odredište u subotu, negde oko 14:30. Dolaskom na odredište javila nam se blaga zebnja u srcu, jer je napolju bilo 5-6 stepeni u plusu, pa se sneg dosta topio. Videće se kasnije da nam je zebnja bila neosnovana.

Smestili smo se u apartmane (iste one od prošle godine), za koje se slobodno može reći da su najbolji smeštaj u kome smo bili u magarećoj organizaciji, a i šire. Udobni kreveti, lcd televizor, potpuno opremljena kuhinja i sve ostalo nameće se kao logičan izbor i sledeće sezone. I ne samo zbog apartmana…

Još jedna novina u odnosu na prošlu godinu je lift (ali ne ski lift) kojim se iz apartmana spuštate do lokalnog puta, sa koga se opet dolazi do veznog 4-seda da bi se došlo na stazu. Znači „ski-out“ su uspeli da odrade, „ski-in“ delimično – malo odgurivanja, malo pešačenja (50-tak m do lifta). Sve u svemu, i taj aspekt je skoro savršen.

Skijanje u Varsu

Morao sam reći skijanje – ovog puta, verovali ili ne, ne bejaše niti jednog boarda sa nama.

Prvi dan je bio onako šućmurast – oblačno i oko „nule“, ništa obećavajuće. Skijalo se po solidno opeglanim stazama, a oni koji su tu prvi put ispipavali su puls skijališta. Prvi utisak je – nešto starije žice i fantastični pejzaži. Orjentacija staza je prema svim stranama sveta, pa se uvek može naći sunca ili hlada. Utisak prvog dana je definitivno staza Olimpik sa više od 1000 m visinske razlike i dve brze žice koje te za čas dignu na vrh.
Pred kraj dana krenu da pada sneg…
…koji nije prestajao celu noć!

A ujutro, idila! 40-50 cm svežeg pudera i sunce koje se probija kroz paperjaste oblake

Da li postoji lepši poklon od majke prirode, i to u kakvom trenutku. „GUN“ na noge, pamet u glavu, pravac na stazu.

E sad, nema smisla da pišem ovaj „report“, a da se malo ne pohvalim! Prošle godine ni jedno magare nije uspelo da se domogne samog vrha sa kog ide čuvena staza KL, a meni se pružila jedinstvena prilika. Posle par offpiste ruta koje sam ulovio po nepeglanim stazama,

dok još nije prošlo po njima puno ljudi, odlučim ja da sam odem put vrha zvanog „Pic de Chabrieres – 2750 m“ koji je ujedno i najviši vrh kompleksa „La Foret Blanche“. Do njega se dolazi sporim 4-sedom zvanim „Crevoux“, a onda na drugu stranu na tanjirić „Chabrieres“.

KL staza se vidi praktično iz celog Varsa i ima karakterističnu stenu na sredini pri vrhu.

E sad, mnogi su me naplašili KL-om, tu prvenstveno mislim na Oggy-ja koji je bio gore, ali reče da nije imao nekog ko bi se s njim spustio, pa je odlučio da ne rizikuje. Ja sam primetio tragove skija, a usput su to jutro eksplozivom inicirali lavinu, tako da sam zaključio da je prilično bezbedno (ići čak i sam). Imao sam vremena o svemu lepo da razmislim dok sam se vozio tanjirom, a slobodno mogu reći da sam osetio takvu dozu adrenalina kakva se retko doživljava, čak i pre nego što sam došao do ivice provalije .

Kad sam stigao, već je tu bilo par mladih freerider-a pod punom opremom (kaciga, ranac sa lopatom, sonda…). Nije prošlo 2-3 min, oni se otisnuše, a ja ostah sam ovde:

Sa vrha se pruža neverovatan pogled na celu dolinu, kilometrima unaokolo. Moram vam reći da se na slici ni ne vidi prvih 70% staze. Ne vidi se ni uživo, sve dok ne kreneš. E tu već nije u pitanju bio adrenalin nego više jedna fiziološka potreba .

Ali, definitivno, ko voli offpiste skijanje, KL je pravi izbor. Čak ni heli-skiing koji u Varsu košta valjda 70€ (možda grešim) ne daje neke mnogo bolje mogućnosti od spuštanja niz KL. Jedino što se provozate helikopterom  .

I tako, odvažim se ja i krenem niz čuveni KL… Par zavoja sa desne strane stene, a oko mene se preteći kotrljaju gomilice snega, malo me prođe jeza pa sam stao da odmorim. Strašno je naporno, noge gore, a ostaje se bez daha već posle 10-tak sekundi. Kad sam došao do daha, nastavljam dalje. Hop, hop, još par zavoja i eto me ispod stene. Moram opet stati, inače padam od umora.

U jednom momentu sam došao do same ivice staze, i uspeo sam da pogodim neki kamen desnom skijom, na sreću bez ozbiljnih posledica po istu. Polako prelazim na levu stranu staze (gledajući odozgo) i sad već skijam po odvaljenoj lavini, odnosno njenim ostacima. Sneg je tu neobično tvrd i gust, upada se tek 15-20 cm, za razliku od pudera gde upadate skoro do pojasa. Padina od svojih maksimalnih 98% nagiba polako ublažava. Tu već lovim netaknute delove “pudera”. Već uveliko oslobođen početnog šoka, puštam skije i u par navrata stižem do rova koji se ne vidi dok mu ne priđete skroz blizu. Oprezno prelazim taj deo i nastavljam dalje ka, sad već bezazlenoj nizbrdici pokrivenoj čarobnim prahom  . I kraj! Sav preplavljen osećajem sreće delom zbog adrenalina, delom zbog nekog čudnog osećaja povezanosti s prirodom, i na kraju zbog činjenice da sam prvo magare koje je imalo prilike skijati niz nadaleko poznatu stazu.

U naredna 4 dana nije bilo mnogo toga što bi se moglo istaći, sem perfektno pripremljenih staza (čak i crnih za koje sam mislio da se ni ne uređuju), sunca od jutra do kasnog popodneva, temperatura oko 0 ili ispod i dobro raspoložene magaradi.

Put Srbije smo krenuli u subotu, 15.01. oko 11:00. Usput je organizovan kraći šoping u Milanu, a srećno smo stigli kući zaključno sa Kragujevčanima u nedelju oko 11:00.

Na kraju, najbitnije u svemu je da se niko od nas nije povredio, i da smo svi čitavi i bez neprijatnosti došli toplome domu.

U nadi da ćemo i sledeće godine imati prilike da skijamo u Varsu, svima veliki pozdrav!

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.