Razmišljao sam se da li da uopšte pišem izveštaj o ovom putovanju, ali sam ipak prelomio da bi trebalo staviti utiske na papir. I to dok su još sveži. Na početku, moram još da napomenem da su ovo utisci iz ugla jednog običnog pravoslavnog turiste koji je imao određeno predznanje o Svetoj Gori, istoriji, tradiciji i sveopštem duhovnom značaju tog mesta i manastira Hilandar. Nisam neko ko je veliki poznavalac teologije, liturgije i crkvenih običaja i zato neću ni da pišem o tim stvarima, i unapred se izvinjavam ako ću nekim pogrešnim viđenjem nekoga uvrediti, a nadam se da neću. Takođe, neću da pišem o tome kako je svako od nas četvorice duhovno doživeo ovo putovanje, jer su to lične i subjektivne stvari koje svako doživi na različit način.

 

Dakle, nas četvorica Ski Magaraca (Miloš, Crazy, Nemanja i Top) krenuli smo na četvorodnevno putovanje do Grčke, Atosa sa blagoslovom da posetimo manastir Hilandar u petak 03.oktobra 2014. i tamo prespavamo jednu noć. Inače, procedura za dobijanje blagoslova za posetu manastira, a kasnije i vize, je prilično jednostavna i svako ko zna da koristi internet će vrlo brzo naći uputstvo za to. Pošaljete faks, napišete ko ste, čime se bavite, broj pasoša i zamolite za blagoslov da tog i tog datuma posetite manastir. Nakon toga neko iz manastira vas pozove na telefon koji ste ostavili kao kontakt i kaže vam da li mogu da vas prime ili ne. Posle toga, samo treba da podignete vizu (diamonitirion) u kancelariji u Uranopolisu. Procedura traje 2 minuta, a viza košta 25€. Pametno bi bilo i da preko interneta rezervišete karte za trajekt od Uranopolisa do luke Jovanica na Svetoj Gori.

 

Mi smo u četvrtak predveče stigli u Uranopolis, posle brzinskog puta od 9 sati sa usputnim ručkom u kafani Belov 13 kod Demir Kapije koji toplo preporučujem zbog odlične klope i još boljih cena. U Uranopolisu smo imali rezervisana dva noćenja u malom porodičnom hotelu „Sunset“ na brdu, po ceni od 15€ za noćenje sa doručkom, koji je takođe za svaku preporuku… nov hotel, lepo održavan, fantastičan pogled, dobra klopa…

U petak ujutru doručak, pa podizanje viza (2 min), pa čekanje u redu za karte za trajekt (20 min). Tu nas je preljubazna tetka navukla da baš u njenoj kafani popijemo kafu, najskuplju i najgoru kafu koju sam ikada popio u Grčkoj. 3,5€ za espreso, koji se po kvalitetu meri sa onim koji pijemo na francuskim skijalištima. Oko nas ekipa od pedesetak ljudi najrazličitijeg profila, ima i naših, ima dosta Rusa… Jedan nam je bio najinteresantniji… šljašteća trenerka i cipelice šimike… Rančevi na leđa, Top poterao koferče sa točkićima i pravac na trajekt. Trajekt isplovljava u 09:45 po grčkom vremenu i vožnja do Jovanice traje oko 45 minuta. Tu su nas sačekala dva mini busa koji su nas prebacili do Hilandara. Vožnja traje oko 20-25 minuta, a put je zemljani i krivudav, ali tvrd, dobro nabijen i kvalitetan.

Kada smo stigli, primljeni smo u gostionicu, posluženi kafom, ratlukom i rakijom i tu su nas upoznali sa osnovnim kućnim redom i rasporedom liturgija i obroka. Tu mi je najlepši utisak bio da kada nam je saopštavano šta je zabranjeno, to nam je preneto rečima „Nemate blagoslov za…“. Neće niko ništa da ti zabrani, ali je na tebi da li ćeš ili nećeš da budeš čovek i da ispoštuješ kućni red. Inače, zabranjeno je slikanje i snimanje unutar svih prostorija, ali je spolja slikanje dozvoljeno. Slikanje monaha je samo uz njihovu saglasnost, ali i to je valjda neka osnovna kultura bilo gde. „Nemate blagoslov“ za pušenje unutar manastira, ali pored je napravljen mali trem gde je dozvoljeno, kao i na putu ka moru. Kupanje na celoj Svetoj Gori je takođe zabranjeno. Posle dobrodošlice, smestili su nas u sobe u konaku. Konak, kao i gostionica, su potpuno novi objekti odmah pored manastira.

Kada se uđe u manastir prvo šta upada u oči su posledice požara iz 2004. godine. Jedan deo je potpuno restauiran, ali idalje je ostalo još mnogo posla oko obnove. Pored manastira sa donje strane su barake gde su smešteni radnici i majstori koji rade na obnovi i čije lupanje samo povremeno razbija tišinu. U dvorištu manastira dominiraju dva čempresa visoka preko 20m koja su zasađena u vreme cara Dušana, kao i crkva kralja Milutina posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice.

Pošto je večernja liturgija počinjala u 16h imali smo vremena za obilazak. Obišli smo manastirske zgrade, bunar Svetog Save, čudotvornu lozu Svetog Simeona, popeli se na pirg (kulu) Svetog Save sa kog se pruža lep pogled na ceo manastir. Prošetali smo se i do mora (oko 45 min. hoda) sa istočne strane Atosa, gde se nalazi vinarija pored ogromnog manastirskog vinograda, ali nismo ulazili unutra. Na par stotina metara odatle, takođe na obali, nalazi se i skit Svetog Vasilija koji je isto u fazi obnove. Domaćin manastira, otac Danilo, tu prima goste od 9 do 12 pre podne, tako da nije bio tu, ali su nas majstori pustili unutra da malo razgledamo. Na putu prema moru nalazi se nekoliko stvari koje morate videti: krst cara Dušana, česma kralja Aleksandra Obrenovića, svetilište povodom čudotvornog povratka ikone Bogorodice Trojeručice na magarcu u 15. veku (eto neke simbolike o magarcu kao svetoj životinji i naše male skijaške Magareće družine), ali o svim tim mestima postoji posebna priča. Koga zanima, može da nađe i pročita sve o tome. Takođe, blizu mora nalazi se i pirg kralja Milutina, koji i dalje izgleda moćno i sa kog se, s obzirom na njegovu visinu od oko 25m pruža fantastičan pogled na ceo Atos.

Večernja liturgija je počela u 16h i trajala je oko sat vremena. Kao što sam rekao na početku, ne bih ulazio u to kako je ko to doživeo i razumeo. Meni je bilo interesantno i drugačije od onog što sam pre toga viđao u beogradskim, i crkvama po Srbiji. Inače, sveće se pale isključivo u crkvi i to isključivo za vreme liturgije iz čiste predostrožnosti zbog zaštite od požara. Nakon liturgije, svi iz crkve pređu preko puta u trpezariju na večeru. Negde sam pročitao da je trpezarija jedna od najstarijih očuvanih prostorija u manastiru i stvarno deluje neverovatno sa starim debelim i oslikanim zidovima i klupama poređanim po dužini. Sama pomisao da je u toj istoj prostoriji ručao i večerao car Dušan, po istim običajima kao što i ti sad jedeš je stvarno neverovatan osećaj. Pre svakog obroka, izgovara se kratka molitva nakon čega jedan od monaha udari u zvono čime daje znak da obrok počne. Za večeru je bio gulaš od povrća, izuzetno ukusan. Hleb je crni, svež, takođe vrlo ukusan. Za svaki obrok se služi salata, a voda i belo vino za piće. Vino, kao i rakija koju smo pili na dobrodošlici imaju aromu koje je najsličnije aromi grčkog uza (pretpostavljam od nekih lokalnih trava). Za vreme obroka, sa male govornice u sredini prostorije jedan od monaha čita neke od biblijskih priča, tako da umesto buljenja u ekran nekog električnog uređaja na šta smo navikli za vreme naših obroka, ovog puta smo slušali priču o Svetom Dimitriju Rostovskom. Po mojoj slobodnoj proceni, na večeri je bilo oko četrdesetak sveštenih lica i stotinak nas, civilnih gostiju manastira. Nakon petnaestak minuta opet se čulo zvono što je znak da je večera završena. Mi smo se ponudili da pospremimo posle večere, na šta nam je jedan od mlađih monaha rekao da nema potrebe i da ih je dovoljno. Inače, moj utisak je da ima puno mladih monaha, ali nismo imali prilike da direktno razgovaramo sa njima. Viđali smo ih jedino za vreme liturgije i obroka, a bilo bi nepristojno insistirati na razgovoru i prekidati ih u njihovim poslovima. Mi smo tamo ionako samo gosti, koji su… u suštini… samo na smetnji.

Posle večere, u crkvu se iznose relikvije (mošti svetaca i čestice časnog krsta) i čita se (poje se) molitva Bogorodici Trojeručici. Ta melodija mi je idalje u glavi i potrudiću se za neki sledeći put da naučim ceo tekst, jer stvarno zvuči lepo slušati kako je izvode monasi u jednom glasu.

Imali smo još malo vremena do mraka, da popričamo sa ostalim posetiocima… Crnogorcima sa Cetinja i Podgorice, dvojicom sveštenika iz Kelna (otac i sin), Beograđanima koji su peti put na Svetoj Gori i obišli su 12 od ukupno 20 manastira, a jednom prilikom su organizovali i uspon na vrh Atosa (2.030m n/v) što je vrlo ozbiljan uspon s obzirom da kreće od 0m n/v.

U 20h je povečerje. Svi su u to vreme u krevetu, a manastir se zaključava. Meni je bilo čudno da sam u to vreme u krevetu (to je 19h po našem vremenu), ali sam umoran i opijen utiscima zaspao posle 10 minuta.

Jutarnja liturgija počinje u 3 ujutru i traje do 7. Sad svi pomisle… uh… 4 sata… pa ko će to da izdrži, ali stvarno nije problem. Samo pomislite da se na tom mestu takav život vodi već 800 i više godina. Po mraku, samo uz svetlo od sveća, jutarnja liturgija stvarno ostavlja poseban utisak. Ko se umori od stajanja, može da sedne na klupice po ivici crkve. U tim trenutcima čovek ima vremena da se posveti svojim mislima, da misli o nekim stvarima za koje u svakodnevnom životu nema vremena i samo mu promiču. U toku liturgije, ko želi može da se uključi u liturgiju čitanjem imena. Naime, u toku molitve sveštenik treba da pročita imena pokojnih, a pošto bi jednom čoveku za to trebalo hiljadu godina, svako dobije oko 15 listova sa ispisanim imenima, da ih pročita u sebi, uz svetlost sveće. Kao što nam je rekao monah koji nam je dao papire i sveće: “Čitajte polako…. ne žurite…. ne preskačite imena… da sutra vas neko ne bi preskočio“.

Posle jutarnje liturgije je ručak. Da, dobro sam napisao… ručak. Oko 7 ujutru. I za ručak je opet bilo neko kuvano jelo, pa zapečeno, sa boranijom i ribom. Kao prilog je bio i sir (sličan feta siru), ali ako sam dobro upućen posni, jer se u manastiru jede isključivo posna hrana.

Posle ručka, obišli smo i riznicu manastira. Imali smo tu sreću da su imali vremena da nam otvore riznicu, što nije tako čest slučaj. Mogli smo da vidimo najvrednije ikone i predmete iz hiljadugodišnje istorije manastira. Nisam dovoljno stručan da detaljno govorim o umetničkoj i duhovnoj vrednosti, ali koga zanima može da pročita više o tome na linku http://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=191

Obišli smo i manastir Esfigmen. Grčki, tačnije zilotski manastir, na istočnoj obali Atosa udaljen oko sat vremena hoda od Hilandara. I tu nas je ljubazno sačekao jedan sveštenik i ponudio nam da popijemo kafu i rakiju, ali nismo hteli da im dodatno smetamo. Zamolili smo ih da nam otvore crkvu, koja je bila zaključana, malo se prošetali po manastiru i požurili nazad. Nisam se dodatno informisao o ovom manastiru. Izgleda novije od Hilandara, lepo je uređen, na samoj je obali mora i ima dosta zelenila.

Imali smo taman toliko vremena da posetimo prodavnicu suvenira u Hilandaru i da se pozdravimo sa našim ljubaznim domaćinima jer je autobus za Jovanicu kretao u 12:20.

Imali smo utisak da smo na Hilandaru proveli… pa bar 10 dana, a ne samo nešto više od 24 sata. Prepuni utisaka koji će se još danima i nedeljama slegati po našim mislima. Ima još mnogo stvari i priča o Hilandaru koje nisam spomenuo… lozu sv. Simeona, kosturnicu, metohe manastira… ali o tome ima puno tekstova na netu pa ih sami potražite i pročitajte.

Po povratku u Uranopolis, imali smo još dobar deo dana pred nama, pa smo svrnuli i na plažu, okupali se na moru koje je bilo oko 22 stepena. Napolju je bila slična temperatura, ali je bilo sunčano i bez vetra, pa je na onim pustim plažama bila milina za odmor.

U nedelju ujutru smo krenuli nazad, sa planom da obiđemo Solun, svrnemo brzinski u neki šoping centar da Top pazari maslinovo ulje i cipele, malo se prošetamo po Solunu i obiđemo Zejtinlik. Nedeljom u Solunu ne radi nijedna prodavnica, tako da je Top mogao da pazari samo na trafici… Što se samog Soluna tiče, grad je dosta prljav i neuređen, sa prilično jednostavnom i ružnom arhitekturom. Kockaste zgrade sa velikim teresama… i to je to… sve iste… Posetili smo i crkvu Svetog Dimitrija koja nam i nije ostavila neki utisak jer je baš prilagođena turistima i nemaš utisak kao da si ušao na neko sveto mesto. Interesantno je da smo u centru Soluna popili 4 kafe za 2,70€… neverovatno.

Zejtilnik je… pa… posebna priča. Ne bih dužio o tome, osim što mislim da svako treba da poseti to mesto i da se pokloni hiljadama koji su poginuli za nas.

Put nazad… ručak… Belov 13 opet… pa kući.

Posebno putovanje.
Drugačije od naših skijanja.
Drugačije od svih ranijih putovanja i obilazaka.
Nije samo turističko.

O tome ćemo kada se vidimo.

Autor: MunZe

aj kad neće niko drugi… šort riport
Osam dana na jedrilici bilo mnogo ubavo, što bi reko čika Steva. Kraj septembra a voda neverovatno topla za ovo doba godine. Vetra smo priželjkivali i malo više, ali ga je bilo sasvim dovoljno da se čovek „navuče“ i na ovu priču ko i za skijanje.
Ukrcali smo se u Tivtu i vrlo brzo stigli do Cavtata, a zatim peglali narednih sedam dana po južnom Jadranu (Dubrovnik, Mljet, Korčula, Hvar, Lastovo i Pelješac). Brodić nam je bio i više nego dobar, pouzdan i skoro nerazradjen. Ekipa na brodu, mešovita … magareća. Jedan zubar, par манагера, najbolji kuvar na svetu, puno IT-jevaca i još više magaradi…pa skijaša, i tako. Sve skupa nas 9. Šege i zezancije ko drva.
Niko nije bio pijan, a popili smo za jedan dobar lager kakvog STR-a. Ne pamtim kad sam tako dobro i slatko jeo, a i čika Rade tvrdi da nije davno kuvao s takvim guštom. Valjda se sve sklopilo. Kad smo već kod Radeta, želim da Vam skrenem pažnju na njega. Mlad, lep, pouzdan, odgovoran, čoek na mestu…al koga zabole za sve to. Kuva brate, za medalju. Transfer u Magarad već ugovoren, tako da ga treba naučiti da skija…al ne previše…i ako može, da se ne povredi. Cilj je dovući ga na planinu, a dalje će sam. Samo ga pustite u kuhinju i ne smetajte.
Kapetan Brana, Ana Slana, Biljka, Sandrina, DrOgan, Vlada Vega, Rade Oliver, tebra munZe (ex Neo i ex Top) i još jedan tebra munZe.
Bilo i delfina usput, ribe ništa ili skoro ništa. Čika DrOgan peco puno a upeco malo….al je zato seckao po vasceli dan. Šunku, pomorandže, mezu, sira, jabuke. I nemoj neko da je lanuo „super-secko“ pred njim.
Ponešto smo i naučili, malo o moru, malo o jedrenju, mnogo više jedni o drugima. Puno smo Vas ogovarali i puno se zezali, a falili ste nam…nije da niste.
Poslednjeg dana smo imali i pravi vetar, pa se jedrilo baš nako (biće klip na youtube-u) s ’drenalinom. A kažu da je u Grčkoj tako svaki dan, pa sad znam gde ću i kako ću. Znam i s kime ću, a znam i ko će da nam kuva. Znam ko neće skidati maramu s glave, ko se neće odvajati od GPS-a, znam ko će da zaspi sedeći i da vesla s četkom…
Umesto zastave zemlje domaćina, viore se gaće. Žuto napred a braon pozadi….
pozzz svima

___________________________________________________________

Iz sna me istrgao poznati glas ćelavog prijatelja.

Prethodnu noć smo dogovorili ono najvažnije: Ustajemo ranom zorom u 4, i isplovljavamo što tiše ne budeći ostale, ne bi li u sledećih 12 sati obdanice prešli tih 60 nautičkih milja … koliko smo ostavili za taj poslednji dan naše male avanture zvane „magareće jedrenje po ostrvljima Južnoga Jadrana“. U ta doba, sav pošten svet spava snom … onim najsladjim, pa se u grupu dobrovoljaca za taj poduhvat prijavilo čak trojica (računajući i onoga koji je celu stvar  predložio). Svi smo pogledali u pravcu kapetana koji je samo klimnuo glavom i rekao … zašto da ne. Krenite polako i bez buke, i ne budite nas ostale dok ne zagusti. Ostali su isto tako klimnuli glavama, uz neizbežno: „…kako da ne, ustaćete Vi u 4…al’ popodne…“
Legao sam u skučenu kabinu ispod krme i pre nego što me uhvatio san, za svaki slučaj razradio u glavi sled radnji koje bi valjalo učiniti, ako me ipak Igor probudi u 4 … kako je obećao.
Nije me probudio u zakazano vreme. Protresao mi je rame, 10 minuta pre 4. Obučen. Mislim da je već imao i cigaru u ustima, dopola ispušenu.
Ustao sam brzo i popeo se na palubu, u nadi da ćemo zajednički konstatovati da „ipak nisu ispunjeni svi uslovi, za tako rano isplovljavanje, da pada kiša, da duva loš vetar … šta god već… da se olakšam u more, i nastavim tamo gde stadoh sa snom.
Ali avaj, stvari sa „olakšavanjem“ su išle nepredvidjenim tokom, te sam morao malo više da se posvetim celoj stvari, a u medjuvremenu je ustao i Vlada. Njih dvojica sada, nisu odavali ni najmanji znak bilo kakve želje da se vrate u krevet. Naprotiv. Vlada je već uveliko podešavao GPS, radeći u tom trenutku ono što najbolje zna.
U sledećih 15-ak minuta smo sve predradnje odradili precizno. Sve je išlo kao po loju, kao da smo sve to radili rutinski, i iz dosade…a ne po prvi put u životu. Otkačili smo se sa bove i upalili motor. U sledećih 10-ak minuta nas je čekao prolaz kroz tesnac i mrklu noć. Igor i ja smo se rasporedili sa obe strane pramca ne bi li na vreme spazili nešto sa čim ionako ne bi izašli na kraj, ali smo bar imali utisak da radimo nešto korisno. Za to vreme je Vlada za kormilom, takodje odavao utisak da zna šta radi.
Ostavili smo svetla iz malog mljetskog zaliva za nama, idući ka Kanalu. Mljetski Kanal vam je ono uzdužno parče mora izmedju Pelješca i Mljeta, ne šire od 10 km, u kojem uvek ima vetra . Ubrzo je stala i sitna kiša koja nas je ispratila iz zaliva. Uklonili smo tendu i videli naša sopstvena poziciona svetla visoko gore na jarbolu. Osetismo   kakvu takvu sigurnost, da nas i ostali na moru vide. Valjda.
Malo smo „vrdulali“ po kanalu, što bi reko čika DrOgan… i vrlo brzo postigli koncenzus u vezi kursa kojim treba da se krećemo. I dalje je sve izgledalo kao da znamo šta radimo…motor je monotono radio na 2000 obrtaja, kurs smo držali bez problema. Činilo se kao da smo sve odradili kako treba, i da sada predstoji onaj dosadan deo … prebacićemo na autopilota da obavi rutinu, a mi ćemo kao neki iskusni da prionemo na kafu. Ostaje još samo da saćekamo ostale da se razbude nakon par sati, i odglumimo odgovorne i sigurne mornare.
Bilo je oko pola 5. Još uvek najcrnji mrak. Učinilo mi se kao da se nešto promenilo u vazduhu, nije više bilo hladno. Naprotiv. Sva trojica smo osetili u isto vreme i pogledali se. Postalo je osetno toplije, a vetar je pojačavao. Nije nam trebalo puno da odlučimo. Pravac vetra i jačina su nam upravo odgovarali, obzirom na kurs. Dići ćemo jedra, pa ako nas to i uspori…uvek možemo da odustanemo i kresnemo ponovo motor.
Ručica gasa nije ni ceo minut bila u „leru“, a mi smo već imali oba jedra propisno napunjena vetrom. I ne samo to, kretali smo se pri tom po idealnom kursu. Plovili smo sve brže i brže. Vlada je pogledom kontrolisao brzinomer kod kormila, i izgovarao sve veće i veće brzine dok smo nas dvojica radili sitne korekcije na jedrima, ne bi li dala svoj maksimum. Brzina se ustalila na 6.5 čvorova, naspram prethodnih 5…koliko smo se kretali na motor. Tek tada smo se setili da on još uvek bespotrebno bruji. Kada ga je Vlada ugasio, nastala je prividna tišina. Kao da je sve stalo, osim vetra i nas trojice. Jedra često umeju da prave šum, pa čak i buku…ukoliko se ne podese kako treba, slično zastavi na vetru. Sada se nisu čula. Samo šum talasa koje pravi trup, i fino brujanje zategnutih sajli koje drže jarbol.
Razmenjivali smo poglede, bez puno reči. Ponosni, što nam je ovako pošlo od ruke. Atmosferi je doprineo i šapat, kojim smo medjusobno razmenjivali to malo reči. Valjda da ne probudimo ostale.
Nagnuli smo se prilično po boku, i grabili tiho ka željenom kursu. Brzina, skoro 7 čvorova. Sve je bilo u najboljem redu i pod kontrolom. Tada sam seo zadovoljno, i zabacio glavu unazad gledajući jedra. Bez i najmanjeg nabora. Zadnji rubovi su imali obris onih čudnih parabola, koje sam kao klinac, mrzeo na časovima matematike. Sada su te krivulje imale sasvim drugi smisao. Palo mi je na pamet, da je neko nekada sedeo za crtaćim stolom, trudeći se da konstruiše ovaj brod i ova jedra. Možda je zamišljao pri tom, baš ovakvu noć.
Neko je primetio da je počelo i da rudi na istoku. Teško da bih to osećanje pripisao adrenalinu. Više nešto, kao sreća.
…nekoliko sati kasnije, smo i dalje jedrili sa mnogo jačim vetrom i sa puno više adrenalina. Ceo taj dan je bio vredan da se bude na tom brodu i s tim nasmejanim njuškama.

…al’ to jutro, jbt

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.