Eh, šta reći, a da se ne ponavljamo! I ove godine (da ne kažem tradicionalno), bus magaradi je odjezdio put Varsa, i to ni manje ni više nego na pravoslavni Božić, 07.01.2011.

Ovog puta smo rešili da krenemo pre svih, pa se iz Kragujevca krenulo već u 14:00. Usput se ulazilo i u Beogradu, Rumi, Sloveniji, jedva stvari potrpasmo jer bus nije imao skibox. Čak se neko dosetio da bi bilo zgodno poneti „lazy bag“ (nek neko u onoj temi o rečniku objasni pojam), pa je bilo skoro nemoguće proći iz prednje u zadnju polovinu busa i obrnuto.

Uglavnom, vesela družina je bez nekih problema doputovala na odredište u subotu, negde oko 14:30. Dolaskom na odredište javila nam se blaga zebnja u srcu, jer je napolju bilo 5-6 stepeni u plusu, pa se sneg dosta topio. Videće se kasnije da nam je zebnja bila neosnovana.

Smestili smo se u apartmane (iste one od prošle godine), za koje se slobodno može reći da su najbolji smeštaj u kome smo bili u magarećoj organizaciji, a i šire. Udobni kreveti, lcd televizor, potpuno opremljena kuhinja i sve ostalo nameće se kao logičan izbor i sledeće sezone. I ne samo zbog apartmana…

Još jedna novina u odnosu na prošlu godinu je lift (ali ne ski lift) kojim se iz apartmana spuštate do lokalnog puta, sa koga se opet dolazi do veznog 4-seda da bi se došlo na stazu. Znači „ski-out“ su uspeli da odrade, „ski-in“ delimično – malo odgurivanja, malo pešačenja (50-tak m do lifta). Sve u svemu, i taj aspekt je skoro savršen.

Skijanje u Varsu

Morao sam reći skijanje – ovog puta, verovali ili ne, ne bejaše niti jednog boarda sa nama.

Prvi dan je bio onako šućmurast – oblačno i oko „nule“, ništa obećavajuće. Skijalo se po solidno opeglanim stazama, a oni koji su tu prvi put ispipavali su puls skijališta. Prvi utisak je – nešto starije žice i fantastični pejzaži. Orjentacija staza je prema svim stranama sveta, pa se uvek može naći sunca ili hlada. Utisak prvog dana je definitivno staza Olimpik sa više od 1000 m visinske razlike i dve brze žice koje te za čas dignu na vrh.
Pred kraj dana krenu da pada sneg…
…koji nije prestajao celu noć!

A ujutro, idila! 40-50 cm svežeg pudera i sunce koje se probija kroz paperjaste oblake

Da li postoji lepši poklon od majke prirode, i to u kakvom trenutku. „GUN“ na noge, pamet u glavu, pravac na stazu.

E sad, nema smisla da pišem ovaj „report“, a da se malo ne pohvalim! Prošle godine ni jedno magare nije uspelo da se domogne samog vrha sa kog ide čuvena staza KL, a meni se pružila jedinstvena prilika. Posle par offpiste ruta koje sam ulovio po nepeglanim stazama,

dok još nije prošlo po njima puno ljudi, odlučim ja da sam odem put vrha zvanog „Pic de Chabrieres – 2750 m“ koji je ujedno i najviši vrh kompleksa „La Foret Blanche“. Do njega se dolazi sporim 4-sedom zvanim „Crevoux“, a onda na drugu stranu na tanjirić „Chabrieres“.

KL staza se vidi praktično iz celog Varsa i ima karakterističnu stenu na sredini pri vrhu.

E sad, mnogi su me naplašili KL-om, tu prvenstveno mislim na Oggy-ja koji je bio gore, ali reče da nije imao nekog ko bi se s njim spustio, pa je odlučio da ne rizikuje. Ja sam primetio tragove skija, a usput su to jutro eksplozivom inicirali lavinu, tako da sam zaključio da je prilično bezbedno (ići čak i sam). Imao sam vremena o svemu lepo da razmislim dok sam se vozio tanjirom, a slobodno mogu reći da sam osetio takvu dozu adrenalina kakva se retko doživljava, čak i pre nego što sam došao do ivice provalije .

Kad sam stigao, već je tu bilo par mladih freerider-a pod punom opremom (kaciga, ranac sa lopatom, sonda…). Nije prošlo 2-3 min, oni se otisnuše, a ja ostah sam ovde:

Sa vrha se pruža neverovatan pogled na celu dolinu, kilometrima unaokolo. Moram vam reći da se na slici ni ne vidi prvih 70% staze. Ne vidi se ni uživo, sve dok ne kreneš. E tu već nije u pitanju bio adrenalin nego više jedna fiziološka potreba .

Ali, definitivno, ko voli offpiste skijanje, KL je pravi izbor. Čak ni heli-skiing koji u Varsu košta valjda 70€ (možda grešim) ne daje neke mnogo bolje mogućnosti od spuštanja niz KL. Jedino što se provozate helikopterom  .

I tako, odvažim se ja i krenem niz čuveni KL… Par zavoja sa desne strane stene, a oko mene se preteći kotrljaju gomilice snega, malo me prođe jeza pa sam stao da odmorim. Strašno je naporno, noge gore, a ostaje se bez daha već posle 10-tak sekundi. Kad sam došao do daha, nastavljam dalje. Hop, hop, još par zavoja i eto me ispod stene. Moram opet stati, inače padam od umora.

U jednom momentu sam došao do same ivice staze, i uspeo sam da pogodim neki kamen desnom skijom, na sreću bez ozbiljnih posledica po istu. Polako prelazim na levu stranu staze (gledajući odozgo) i sad već skijam po odvaljenoj lavini, odnosno njenim ostacima. Sneg je tu neobično tvrd i gust, upada se tek 15-20 cm, za razliku od pudera gde upadate skoro do pojasa. Padina od svojih maksimalnih 98% nagiba polako ublažava. Tu već lovim netaknute delove “pudera”. Već uveliko oslobođen početnog šoka, puštam skije i u par navrata stižem do rova koji se ne vidi dok mu ne priđete skroz blizu. Oprezno prelazim taj deo i nastavljam dalje ka, sad već bezazlenoj nizbrdici pokrivenoj čarobnim prahom  . I kraj! Sav preplavljen osećajem sreće delom zbog adrenalina, delom zbog nekog čudnog osećaja povezanosti s prirodom, i na kraju zbog činjenice da sam prvo magare koje je imalo prilike skijati niz nadaleko poznatu stazu.

U naredna 4 dana nije bilo mnogo toga što bi se moglo istaći, sem perfektno pripremljenih staza (čak i crnih za koje sam mislio da se ni ne uređuju), sunca od jutra do kasnog popodneva, temperatura oko 0 ili ispod i dobro raspoložene magaradi.

Put Srbije smo krenuli u subotu, 15.01. oko 11:00. Usput je organizovan kraći šoping u Milanu, a srećno smo stigli kući zaključno sa Kragujevčanima u nedelju oko 11:00.

Na kraju, najbitnije u svemu je da se niko od nas nije povredio, i da smo svi čitavi i bez neprijatnosti došli toplome domu.

U nadi da ćemo i sledeće godine imati prilike da skijamo u Varsu, svima veliki pozdrav!

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.