Autor: MunZe

aj kad neće niko drugi… šort riport
Osam dana na jedrilici bilo mnogo ubavo, što bi reko čika Steva. Kraj septembra a voda neverovatno topla za ovo doba godine. Vetra smo priželjkivali i malo više, ali ga je bilo sasvim dovoljno da se čovek „navuče“ i na ovu priču ko i za skijanje.
Ukrcali smo se u Tivtu i vrlo brzo stigli do Cavtata, a zatim peglali narednih sedam dana po južnom Jadranu (Dubrovnik, Mljet, Korčula, Hvar, Lastovo i Pelješac). Brodić nam je bio i više nego dobar, pouzdan i skoro nerazradjen. Ekipa na brodu, mešovita … magareća. Jedan zubar, par манагера, najbolji kuvar na svetu, puno IT-jevaca i još više magaradi…pa skijaša, i tako. Sve skupa nas 9. Šege i zezancije ko drva.
Niko nije bio pijan, a popili smo za jedan dobar lager kakvog STR-a. Ne pamtim kad sam tako dobro i slatko jeo, a i čika Rade tvrdi da nije davno kuvao s takvim guštom. Valjda se sve sklopilo. Kad smo već kod Radeta, želim da Vam skrenem pažnju na njega. Mlad, lep, pouzdan, odgovoran, čoek na mestu…al koga zabole za sve to. Kuva brate, za medalju. Transfer u Magarad već ugovoren, tako da ga treba naučiti da skija…al ne previše…i ako može, da se ne povredi. Cilj je dovući ga na planinu, a dalje će sam. Samo ga pustite u kuhinju i ne smetajte.
Kapetan Brana, Ana Slana, Biljka, Sandrina, DrOgan, Vlada Vega, Rade Oliver, tebra munZe (ex Neo i ex Top) i još jedan tebra munZe.
Bilo i delfina usput, ribe ništa ili skoro ništa. Čika DrOgan peco puno a upeco malo….al je zato seckao po vasceli dan. Šunku, pomorandže, mezu, sira, jabuke. I nemoj neko da je lanuo „super-secko“ pred njim.
Ponešto smo i naučili, malo o moru, malo o jedrenju, mnogo više jedni o drugima. Puno smo Vas ogovarali i puno se zezali, a falili ste nam…nije da niste.
Poslednjeg dana smo imali i pravi vetar, pa se jedrilo baš nako (biće klip na youtube-u) s ’drenalinom. A kažu da je u Grčkoj tako svaki dan, pa sad znam gde ću i kako ću. Znam i s kime ću, a znam i ko će da nam kuva. Znam ko neće skidati maramu s glave, ko se neće odvajati od GPS-a, znam ko će da zaspi sedeći i da vesla s četkom…
Umesto zastave zemlje domaćina, viore se gaće. Žuto napred a braon pozadi….
pozzz svima

___________________________________________________________

Iz sna me istrgao poznati glas ćelavog prijatelja.

Prethodnu noć smo dogovorili ono najvažnije: Ustajemo ranom zorom u 4, i isplovljavamo što tiše ne budeći ostale, ne bi li u sledećih 12 sati obdanice prešli tih 60 nautičkih milja … koliko smo ostavili za taj poslednji dan naše male avanture zvane „magareće jedrenje po ostrvljima Južnoga Jadrana“. U ta doba, sav pošten svet spava snom … onim najsladjim, pa se u grupu dobrovoljaca za taj poduhvat prijavilo čak trojica (računajući i onoga koji je celu stvar  predložio). Svi smo pogledali u pravcu kapetana koji je samo klimnuo glavom i rekao … zašto da ne. Krenite polako i bez buke, i ne budite nas ostale dok ne zagusti. Ostali su isto tako klimnuli glavama, uz neizbežno: „…kako da ne, ustaćete Vi u 4…al’ popodne…“
Legao sam u skučenu kabinu ispod krme i pre nego što me uhvatio san, za svaki slučaj razradio u glavi sled radnji koje bi valjalo učiniti, ako me ipak Igor probudi u 4 … kako je obećao.
Nije me probudio u zakazano vreme. Protresao mi je rame, 10 minuta pre 4. Obučen. Mislim da je već imao i cigaru u ustima, dopola ispušenu.
Ustao sam brzo i popeo se na palubu, u nadi da ćemo zajednički konstatovati da „ipak nisu ispunjeni svi uslovi, za tako rano isplovljavanje, da pada kiša, da duva loš vetar … šta god već… da se olakšam u more, i nastavim tamo gde stadoh sa snom.
Ali avaj, stvari sa „olakšavanjem“ su išle nepredvidjenim tokom, te sam morao malo više da se posvetim celoj stvari, a u medjuvremenu je ustao i Vlada. Njih dvojica sada, nisu odavali ni najmanji znak bilo kakve želje da se vrate u krevet. Naprotiv. Vlada je već uveliko podešavao GPS, radeći u tom trenutku ono što najbolje zna.
U sledećih 15-ak minuta smo sve predradnje odradili precizno. Sve je išlo kao po loju, kao da smo sve to radili rutinski, i iz dosade…a ne po prvi put u životu. Otkačili smo se sa bove i upalili motor. U sledećih 10-ak minuta nas je čekao prolaz kroz tesnac i mrklu noć. Igor i ja smo se rasporedili sa obe strane pramca ne bi li na vreme spazili nešto sa čim ionako ne bi izašli na kraj, ali smo bar imali utisak da radimo nešto korisno. Za to vreme je Vlada za kormilom, takodje odavao utisak da zna šta radi.
Ostavili smo svetla iz malog mljetskog zaliva za nama, idući ka Kanalu. Mljetski Kanal vam je ono uzdužno parče mora izmedju Pelješca i Mljeta, ne šire od 10 km, u kojem uvek ima vetra . Ubrzo je stala i sitna kiša koja nas je ispratila iz zaliva. Uklonili smo tendu i videli naša sopstvena poziciona svetla visoko gore na jarbolu. Osetismo   kakvu takvu sigurnost, da nas i ostali na moru vide. Valjda.
Malo smo „vrdulali“ po kanalu, što bi reko čika DrOgan… i vrlo brzo postigli koncenzus u vezi kursa kojim treba da se krećemo. I dalje je sve izgledalo kao da znamo šta radimo…motor je monotono radio na 2000 obrtaja, kurs smo držali bez problema. Činilo se kao da smo sve odradili kako treba, i da sada predstoji onaj dosadan deo … prebacićemo na autopilota da obavi rutinu, a mi ćemo kao neki iskusni da prionemo na kafu. Ostaje još samo da saćekamo ostale da se razbude nakon par sati, i odglumimo odgovorne i sigurne mornare.
Bilo je oko pola 5. Još uvek najcrnji mrak. Učinilo mi se kao da se nešto promenilo u vazduhu, nije više bilo hladno. Naprotiv. Sva trojica smo osetili u isto vreme i pogledali se. Postalo je osetno toplije, a vetar je pojačavao. Nije nam trebalo puno da odlučimo. Pravac vetra i jačina su nam upravo odgovarali, obzirom na kurs. Dići ćemo jedra, pa ako nas to i uspori…uvek možemo da odustanemo i kresnemo ponovo motor.
Ručica gasa nije ni ceo minut bila u „leru“, a mi smo već imali oba jedra propisno napunjena vetrom. I ne samo to, kretali smo se pri tom po idealnom kursu. Plovili smo sve brže i brže. Vlada je pogledom kontrolisao brzinomer kod kormila, i izgovarao sve veće i veće brzine dok smo nas dvojica radili sitne korekcije na jedrima, ne bi li dala svoj maksimum. Brzina se ustalila na 6.5 čvorova, naspram prethodnih 5…koliko smo se kretali na motor. Tek tada smo se setili da on još uvek bespotrebno bruji. Kada ga je Vlada ugasio, nastala je prividna tišina. Kao da je sve stalo, osim vetra i nas trojice. Jedra često umeju da prave šum, pa čak i buku…ukoliko se ne podese kako treba, slično zastavi na vetru. Sada se nisu čula. Samo šum talasa koje pravi trup, i fino brujanje zategnutih sajli koje drže jarbol.
Razmenjivali smo poglede, bez puno reči. Ponosni, što nam je ovako pošlo od ruke. Atmosferi je doprineo i šapat, kojim smo medjusobno razmenjivali to malo reči. Valjda da ne probudimo ostale.
Nagnuli smo se prilično po boku, i grabili tiho ka željenom kursu. Brzina, skoro 7 čvorova. Sve je bilo u najboljem redu i pod kontrolom. Tada sam seo zadovoljno, i zabacio glavu unazad gledajući jedra. Bez i najmanjeg nabora. Zadnji rubovi su imali obris onih čudnih parabola, koje sam kao klinac, mrzeo na časovima matematike. Sada su te krivulje imale sasvim drugi smisao. Palo mi je na pamet, da je neko nekada sedeo za crtaćim stolom, trudeći se da konstruiše ovaj brod i ova jedra. Možda je zamišljao pri tom, baš ovakvu noć.
Neko je primetio da je počelo i da rudi na istoku. Teško da bih to osećanje pripisao adrenalinu. Više nešto, kao sreća.
…nekoliko sati kasnije, smo i dalje jedrili sa mnogo jačim vetrom i sa puno više adrenalina. Ceo taj dan je bio vredan da se bude na tom brodu i s tim nasmejanim njuškama.

…al’ to jutro, jbt

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.