3D III put
25.03.2011. – 03.04.2011.

Krenuli standardno u petak popodne, sa standardnog mesta iza SC. I standardno, kao i uvek, neko je kasnio. Ustvari nije kasnio, nego se nije ni pojavio… čovek mislio da krećemo u subotu. Nekako se sporazumeli da nas pojuri kolima, jer je kretao iz Čačka, pa nas je stigao kod, opet nam standardnog mesta za stajanje – pumpa Marsonija kod Slavonskog Broda. Ostatak puta prošao super, kupovina u Albervilu i stigli u Les Menuires oko 4 posle podne.

Usput nam stiže brdo SMS poruka od magaraca koji nisu pošli…. „Jel ste poneli kupaće gaće?“, „Jel radi klima u busu?“, „Jel ste poneli nešto za branje ljubičica?“. Ajde rekoh sebi… nek pišu…ali čim smo stigli, šok…. na termometru autobusa piše 16 stepeni. Očekivali smo da će biti toplo, ali ipak, kraj marta, 2000m n/v 16 stepeni Celzijusovih….što je mnogo mnogo je.

Smestili se i pokupili ski pasove relativno brzo s obzirom na opštu neorganizovanost Francuza. Smeštaj OK. Standardno mali francuski apartmani, ali odlično pozicionirani… skoro pa na samim stazama.

Sutradan ujutru, sa pomalo neverice, izlazimo na stazu, neko šmrljavo vreme, malo magle. Staze tvrde. Kako se penjemo na veće visine tako biva hladnije, ima više snega, ali i magle…. i s obzirom na uslove skijanje dobro u LM i VT.

Ne bih da sada detaljišem o svakom danu pojedinačno. Imali smo tri savršeno sunčana dana i tri sa promenljivim vremenom (čitaj bilo je svega… i sunca i magle i oblaka i kiše i toplotnih udara na 2300m n/v).

Na nižim delovima skijališta je moglo da se skija u prepodnevnim časovima, a onda se polako prebacimo u VT i skija se između 2300 i 3230m. Problem je jedino bio kada se popodne treba vratiti u LM jer onda ili ideš preko vrha pored gondole Bruyers po kačamaku ili još gorom varijantom niz Bulevard Cumin gde izigravaš švedskog takmičara u nordijskom skijanju… i to po raskvašenom snegu.

Jednu noć je čak i sneg vejao… u nižim delovima desetak centimetara, a na vrhovima između 20-40cm tako da smo sledeće jutro imali i svežeg snega, taman iznad ispeglanih staza što je bilo (bar meni) pravo uživanje dok se nije iskijao sav taj nov sneg.

Jutarnja varijanta za skijanje je bila definitivno Masse. Tu je i standardno odlična Becca, Granges, Platieres, i staza sa vrha Saluire prema KurČevelu i za mene sjajna staza Chanrosa u istoj dolini. Od ovih „popodnevnih“ najviše se skijalo na Morraine, staza Christina sa vrha Peclet, crvena i crna sa Carona, kao i staze u tzv četvrtoj dolini prema Orellu – Rosael. Naravno ovo su uglavnom  nazivi žičara…. jer ko će da upamti sve nazive staza?

U povratku bez većih problema. Čim smo se spustili niz planinu sačekalo nas je ne pravo proleće… nego leto… tako da… JESTE… radila je klima u busu… i to sve vreme.

Sve u svemu … naskijali smo se.

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.

Autori: Arsa, Miloš

Arsa

Danima se u magarećim krugovima vodi polemika ko je taj ko će napisati report sa januarskog skijanja u Francuskoj… Vidim svi ćute, bili na skijanju pa ih boli uvo za ove koji nisu bili a koji očekuju da vide kako smo se mi proveli u tom tamo Varsu i Risoulu…
Neće niko pa ću ja… Dvoumio sam se da li da otvorim novu temu na podforumu “Ski centri” ali sam odlučio da postujem ovde. Ne bih da pišem recenziju skijališta jer to ne umem. Da pišem u podforumu “Druženje”… ne bih ni to, družimo se mi baš lepo i bez pisanja… Ovde je samo moje viđenje tih nekoliko dana skijanja u Varsu i Risoulu.

Što se putovanja tiče, mi smo iz Kragujevca krenuli 5 minuta ranije od zakazanog vremena i to mi u startu ulilo nadu da neće biti nekih većih problema u toku puta. Međutim, kako đavo ne ore i ne kopa nego samo pravi sranja, u Beogradu ostadosmo da čekamo čitav sat zbog malenog propusta  jednog od putnika u organizovanju slobodnog vremena, godišnjeg odmora, života… Naime, čovek je mislio da putujemo tek sledeće nedelje al kad je iz telefonskog razgovora skontao da ćemo otići bez njega, spakovao je sve neophodno i za rekordnih 45 minuta se pojavio na zbornom mestu kod Sava centra.
Krenuli smo… stigli do granice sa Hrvatskom (veliko hvala Aci iz Kragujevca na mirnoj ruci i popunjavanju spiskova putnika u toku vožnje), kad tamo sa srpske strane granice, samo 2 busa ispred nas. Sačekasmo koji minut i prođosmo… Dobro je, pomislih, nećemo izgubiti previše vremena na granicama… al prc… na hrvatskoj strani granice 6 autobusa ispred nas. Svi putnici napolje iz busa, u kolonu po jedan pa pred šalter na gledanje sa carinikom… Posle sat i kusur vremena prođosmo i nastavismo put kroz Hrvatsku bez većih problema. Ista slika i na HR/SLO granici, još sat i kusur čekanja. Pokupismo Topa, Nebojšu i Milanu u Čatežu ob Savi i nastavismo dalje u EU na neizmernu Dexovu radost . Do iza Torina vožnja bez problema, dosadni italijanski autoput, a onda, čim smo sišli sa autoputa, sneg, serpentine, tuneli, vijadukti, spora vožnja sve do Guillestre-a, nadomak cilja našeg puta (napomenuo bih samo da je bus kojim smo putovali pretesan za većinu putnika, da postoji neki diskontinuitet između grejanja i hlađenja pa je usput bilo malo negodovanja, što zbog hladnoće, što zbog vrućine… al preživeli smo svi .) U Guillestre-u svratismo u neki supermarket da dopunimo rezerve hrane i pića za predstojeći sedmodnevni boravak na planini. Da smo okasnili još koji sat, moja slobodna procena je da ne bismo uspeli ništa ni da kupimo jer su nas dočekali rafovi, upola prazni… neki putnici su bili brži. Uglavnom, nekako spakovasmo kese u bus i posle sat vremena stigosmo u Vars. Što minibusom, što pešice, prenesmo stvari iz busa u apartmane i smestismo se.

Apartmani… to je posebna priča, mogao bih o njima da pišem poseban izveštaj al neću. Prenosim iskustva magaradi koja su više puta od mene bili na francuskim skijalištima i koji kažu da su ovi u koje smo mi bili smešteni u odnosu na neke iz 3D i Tignesa, što se tiče komfora, hoteli sa 4 i više zvezdica. Sobe tople, velike, osunčane, kuhinje sa svim potrebnim stvarčicama (osim džezvi za kafu ), sve novo, čisto, neoštećeno. Koliko pažnje je projektant apartmana posvetio svom delu, pokazuje i primer brendirane posteljine i zavesa na prozorima koji imaju identične grafičke motive kao npr. šolje za kafu i lusteri. Eventualni loš utisak bi mogla da ostavi samo činjenica da je ovo apartmansko naselje još u izgradnji pa nema asfaltiranog prilaza, da nekoliko zgrada još uvek stoji u „sivoj fazi“, da nije izgrađen bazen, da nema prilaza za povratak na skijama… Ja sam lično stekao utisak da će, kad se naselje kompletno izgradi i završi, biti rajsko. Mi za bolje i nismo .

Ne bih puno detaljisao o stazama i sistemu žičara. Samo ću reći da je (po mom skromnom sudu) skijalište fizički sasvim korektno povezano i da se veoma lako može doći sa jednog na drugi deo u samom Varsu a i u susednom Risoulu. Utisak kvari samo sporost većine sedežnica, strmost većine vučnica tipa „tanjir“ i nedostatak skidata sistema skipasa. Pomenuo bih kao interesantan jedan starinski dvosed. Interesantno je to (bar meni) što je polazna stanica najniže mesto u sistemu ove žičare pa se sedanjem na korpu koja silazi sa jednog, može izvesti na drugo brdo (i obrnuto ). Tradicionalno dobro „francusko“ peglanje staza nismo mogli da izbegnemo. Verujem da bi staze „držale“ i bolje da taj deo Alpa nije bio zatrpavan „pljuskovima“ novog, suvog snega danima pred naš dolazak. Lično se ne ložim preterano na free-ride al koliko čujem od prijatelja, to je poseban osećaj koji se ne može opisati rečima. OK, verujem im na reč, nisam probao al sam gledao one koji jesu i to sasvim lepo izgleda, posebno što u Varsu ima prostora za takve rabote, da bi se postideli i čuveni Tignes a možda čak i 3 doline. Prostranstvo, prekriveno čistim puderom, je prosto mamilo zaljubljenike u ovaj način skijanja pa su već posle prvog dana počeli da se pojavljuju tragovi… skijaški, borderski, pešački… Možda je tome doprinelo i neko Red Bull takmičenje na vrhu Chabrieres sa koga su se majstori spuštali praveći zavoje i izbegavajući stene, praćeni stotinama očiju iz podnožja i helikopterima iz vazduha. Nevina nije ostala ni poznata KL staza za brzinske rekorde na kojoj je nekoliko smelih ostavilo svoj „potpis“. Iskreno, iz podnožja staza izgleda zastrašujuće a kako izgleda sa vrha, neka Oggy kaže ponovo, ja nisam išao gore. Mislim da je sreća što Nemanjus nije bio s nama jer, poznajući ga, ne verujem da bi bilo ko od nas uspeo da ga odgovori od ideje da se spusti niz nju, makar pola dana izgubio penjući se pešice na vrh, pošto žičare nisu radile. Poslednjeg dana našeg boravka tamo, tu stazu su počeli da spremaju ratracima za brzinsko takmičenje koje se održava ovih dana.

Vremenski uslovi… Od šest dana provedenih tamo, imali smo tri stoprocentno sunčana dana, bez vetra (ili ga je bilo vrlo malo i to samo na vrhovima) a od ostala tri, jedan je bio sa niskim oblacima na vrhovima, ali sa vrlo dobrom vidljivošću i dva sa snežnim padavinama. Čak su i oni koji se ne osećaju „ekstremistima“ mogli skijati.

Put nazad… Opet na delu ona o đavolu, oranju i kopanju. Kad sam pomislio da je sve prošlo OK i da je sve sa čim treba da se naoružamo za povratak kući, samo strpljenje za putovanje i prelazak granica, pokazalo se da nisam u pravu. Mislio sam da svi putnici u busu imaju u glavi „magareću povelju“ sa naslovne strane našeg sajta i da je to dovoljno za mir… na skijanju, na putovanju, u duši… al nije baš sve tako bilo… Ne bih ni o tome detaljisao, bitno je da smo kućama svi stigli živi i zdravi, čak je svako poneo i doneo kući svoj kofer , ali ću za one kojima je šoping (najmanje tročasovni) u Milanu vredniji od nasmejane njuške prijatelja kopirati ovde munZetove reči pa ako im se te reči ne sviđaju, neka više ne putuju sa nama.

Mi nismo neprofitna organizacija, ali nismo ni profitna…
Mi ustvari, nismo ni organizacija
Nismo ni udruženje ljubitelja bilo čega, ali tolerišemo one koji jesu
U svemu smo jednaki, sem u visini i težini
Između dva zla … uvek biramo dobro
Volimo šalu, i kad je na naš račun
Ne stidimo se što smo Magarci
Odluke i ne donosimo, jer smo isuviše neodlučni …
… Zato se, dogovaramo
Nemamo cilj … ali uživamo na putu do njega
Ne volimo podele
Ne trpimo bahatost
Ne sudimo drugima …
… i volimo život
Ako Vam i pored svega ovoga … opet ništa nije jasno, nema veze…..

dobro nam došli u Ski-Magarce

Miloš

Arso, svaka čast na iscrpnom izveštaju,

Ja ću samo  da dodam o samom skijalištu. Suludo je porediti Vars/Risoul sa 3D, ali za 6 dana skijanja je „taman” da se naskijaš, pogotovo kada imaš 4 perfektna dana kao što smo mi imali. Ako se ne varam Foret Blanche kako se zove samo skijalište ima oko 180 km staza.

Skijalište je lepo uvezano i relativno brzo se može stići sa kraja na kraj iako ima dosta „sporih” žica. Ima ukupno 7 brzih i žica koje pokrivaju veliki deo samih staza pa posle par dana skijanja, kada smo sve obišli, uglavnom smo skijali na tim stazama. Nigde nije bilo gužve… jedino je malo iritiralo pokazivanje ski passa žicmenima (malo smo pozaboravljali kako je to nekad bilo svuda). Mada kontrola ski passa je uglavnom na početku žica koje su u samom podnožju skijališta i to i nije baš redovna kontrola, tako da kada se sve sabere možda u proseku za ceo dan skijanja pokažeš ski pass 4-5 puta dnevno.

Ima i nekoliko tanjira koji su za posebnu priču. Naime … francuzi su ih pustili na najveću brzinu, pa kad kreće … i kad se zakači za sajlu … setiš se onog tanjira na crnoj dubokoj iz milošte prozvanog „devojački san”.

Meni su se lično više dopale staze u Varsu nego u Risoulu, što zbog dužine, što zbog osunčanosti, ali to je već lični doživljaj.

Od staza bih izdvojio najpre crveni Olimpique koji kreće sa vrha La Mayt – 2580 m n/v i završava u Vars Sainte Marie na nekih cc 1500 m n/v. Staza ima konstantan nagib… na nekim delovima prelazi i u crnu stazu, a nazad vuku dve brze žice (četvorosed i šestosed). Druga staza koju sam ja najviše skijao je duga plava staza koja kreće sa istog vrha i sjajna je staza kako za karvanje, tako i za učenje skijanja. Inače skijalište ima veliki broj plavih staza, tako da toplo preporučujem početnicima i ljudima koji traže „porodično skijalište”, zato što bez problema može da se obiđe celo skijalište po plavim stazama. Moram da napomenem za one koji nisu skijali u Francuskoj da njihova kategorizacija staza ima „malo čudan” kriterijum, tako da plave staze nisu „livade” nego staze sa lepim nagibom i uglavnom velikom širinom.

Velika mana, meni je bilo to što crne staze nisu bile sređivane (osim jedne u Varsu na kojoj se održavaju treninzi). Iz nekog, za mene nepoznatog razloga, crne staze su tako kategorizovane ne samo zbog svog nagiba, nego i zbog hupsera.

Velika žal i ostaje što nismo odskijali KL, ali smo bar uživo gledali one ludake što se strmopizduju niz te litice oko KL-a što je bio poseban doživljaj. Arsa je poetski opisao kako izgleda free ride u Varsu pa ne bi da kvarim.

U svakom slučaju vredelo je otići, videti i odskijati Foret Blanche.

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.