Tignes – Val D’Isere Mart 2010

05.03.2010

Bus je krenuo iz Beograda po planu, negde oko 17:15. Akademskih 15 min se čekalo jer je jedan putnik koga nećemo imenovati otišao po burek, a đavo sam zna gde je najbliži burek od parkinga kod Sava centra. Nisam siguran čak ni da li je bio u pitanju burek ili pita, to će najbolje objasniti VD vođa puta, naš drug Vlada  ;D!

Bus prošlogodišnji, i majstor Dragan isto, nećemo ga menjati ni ubuduće, ako obeća da će Slavku obezbediti još jedan krevet pored svog, dole u onoj kabini gde spavaju vozači!

Usput smo ušli mi iz Novog Sada u Pećincima, zatim Dobojlije i Banjalučani na granici SRB-HR i Vujo na Plitvicama (ne na jezerima nego na odmorištu Plitvice kod Zagreba).

Uprkos činjenici da je istovremeno iz BG krenulo bar 10 autobusa put alpskih skijališta, na granicama se čekalo minimalno, pa smo u Sloveniju prešli negde oko pola 1:

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450029708412154018

Odmori i pauze standardne, put 24h:

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450029854677523554

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450029901521769602

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450029953753985618

Kao i svake godine, namirnice smo kupili u Supermarketu u Albervilu, s tim što moram da primetim da su cene ove godine nešto veće nego ranije (ispravite me ako grešim).

U Tignes stižemo 06.03. oko 16:55. Pošto smo bili razbacani po celom Val Claret-u, bus je krenuo kroz mesto da bi ljudi izašli što bliže svom apartmanu. Kao i prošle godine, i ovog puta se francuski policajac pojavio niotkuda i počeo da piše kaznu za bus čim bi se ovaj zaustavio na mestu gde to nije dozvoljeno. Nikoga nije briga što su privatni automobili parkirani svuda unaokolo. Lako je pogoditi da su svi ti privatni automobili registrovani u Francuskoj.

Apartmani su bili nešto lošiji nego prošle godine (prvenstveno u smislu veličine), ali sve u svemu smeštaj je bio korektan. Jedan trokrevetni apartman je bio nedopustivo loš, ali se i to rešilo, pa su ljudi dobili drugi.

07.03.2010

Osvanuo je i prvi dan skijanja! Prvo što čovek uradi na skijanju kad se probudi, naravno pogleda kroz prozor. Vreme „šućmurasto“, malo oblaka, malo sunca! Vetar umeren, 20-40 km/h (ali ne po Snow forecast-u  ;D)! Posle doručka u vidu viršli sa nitratima i riblje paštete od svinjskog mesa, užurbano uskačemo u ski odela, navlačimo pancerice i izlazimo na staze.

A staze, fantastične – skoro da sam zaboravio šta znači skijati po perfektno opeglanoj stazi sa snegom koji je danima pod uticajem negativne temperature! Za razliku od prošle godine, sad je primetan veliki broj skijaša, pogotovo na manje zahtevnim stazama kao što je Grande Motte. Na žičarama se čekalo i po 5 min, što je neverovatno za standarde najboljih francuskih ski centara. Na obodu Val Claret-a užurbano se radilo na pripremi Super Pipe-a i slopestyle staze za potrebe Winter X games takmičenja! Nisam primetio da je nekog od nas posebno zanimalo isto.

Kao osvedočeni „extremisti“, nas nekoliko je skijalo do poslednje žice, pa smo onako slomljeni došli u apartman oko 17, željni da eliminišemo Vujin „čobanac“ ili Nidžinu „karbonaru“ koju je Top napravio, ni ne sećam se više…

Uveče se popilo po neko pivo, neka čaša vina, ali smo uglavnom svi do 23 bili u krevetu jer, došli smo da skijamo zar ne?

08.03.2010.

Ujutro 8. Marta me budi fijuk vetra, takav da sam pomislio „eto, super, danas ništa od skijanja“! Međutim vraga, već do 9 vetar je oslabio verovatno na ispod 100 km/h (naravno ne po Snow forecast-u), mi doručkovali i spremni za skijanje. Sunce sija, temperatura ispod -20, a vetar piči kao lud, probija sve windstopere i jakne sa ko zna koliko KP. Top i ja kupujemo maske, jedna 20€, tri za 55€, sa Francuzima se može i cenjkati, uverili smo se.

Sedamo na Bolin (ili Fresse), to nikako nisam mogao da zapamtim. To je žica na kojoj jedna korpa skreće na međustanicu, a druga nastavlja na vrh. Ova što ide na vrh nema haube, što je značilo smrzavanje u najavi. Hrabro smo izdržali do vrha, ali se na Bolin (ili Fresse) više nismo vraćali. Gondole i vozići su nam taj dan bili najslađi na svetu.

Čini mi se da smo taj dan skijali samo do 16, neverovatno ali istinito. Dolazak u apartman gde nas čeka ručak, ovoga puta Nidžina „karbonara“ ili je bio Vujin „čobanac“… Jbmlg, bilo je nešto od to dvoje!

Uveče su neki išli i na bazen, a neki opet legli do 23.

Čekaj, jesmo li mi taj dan igrali Pictionary? To je jedna igra gde ima 4 ekipe po dva igrača… Jedan drugom nešto crtaju, a ovaj mora da pogodi termin koji mu se crta…
Vrlo za’’’ana igra gde odrasli i ozbiljni ljudi mogu začas da se uhvate za vratove! Srećom prošlo je bez toga, igrali smo 4 sata i na kraju nije niko pobedio, kako to obično biva sa odraslim i ozbiljnim ljudima! Nema veze, malko nas je bolelo al’ nam je bilo lepo – rekla bi neka nepoznata dama iz neke urbane legende!

09.03.2010.

Buđenje opet u 7:15, pogled kroz prozor, opet kombinacija oblaka i sunce, ovoga puta sa daleko slabijim vetrom! Snow forecast skoro da je i pogodio. Doručak, kafa, pa na sneg…

Jedan deo ekipe odmah se odvaja i odlazimo na čuveni Sache! To je ona crna staza što je Top morao da se odguruje štapovima, a Milošu i meni je jedna od najboljih na kojim smo skijali! Dosta je spustiti se jednom niz istu u toku dana. Poslednja 1/3 staze je konstanto strma, uska i ledena (uglavnom veštački sneg). Definitivno nije preporuka ako vam skije nisu britka sablja, a skijaška kondicija na visokom nivou.

Nakon spuštanja ni Sache, penjemo se nazad i odlučujemo na alternativno spuštanje crvenom stazom! Ispostavlja se da ta crvena staza nije ništa lakša od one crne! Opet veštak, nagib preko 50%, a širina staze nigde ne prelazi 15-tak m. Ostatak dana skijamo na lepoj osunčanoj padini starog četveroseda „auguille rouge“, koja se spušta u Les Boisses. Pauza u tipičnom kafe-restoranu na vrhu sa kojeg se na jednu stranu spuštate u Les Boisses, a na drugu u Le Lac. Ono što mi je tu upalo u oko jeste da su cene u lokalima čak nešto niže nego prošle godine, te piće u proseku košta ispod 5€. Uzgred, tu smo jedino natrčali na Weissbier marke Erdinger, pa smo odlučili ostati na pauzi čitavih sat ipo vremena.

Još jedan prekrasan skijaški dan se završio u 17h, gladni i premoreni čekamo ručak, a onda poneko pivo, čašica vina i krevet.

10.03.2010. – 12.03.2010.

Ova tri dana se nekako mogu spojiti u jedan tekst. Fenomenalno vreme, temperatura konstantno u -, bez vetra i celodnevno sunce! Nešto što se samo poželeti može. Staze popeglane, polutvrde, gužva tu i tamo na određenim stazama, na žicama ponegde čekanje max do 5 min.

Malo slika:

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450030451570712258

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450031070105644290

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450031689613981170

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450031794237743874

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450032776996303826

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450033472628588018

http://picasaweb.google.com/nemanjus/TignesValDIsere2010#5450033209283043922

Tu i tamo, bilo je i offpiste izleta i borbe po teškom i izvoženom snegu, ostaje žal što nije palo bar 20-30 cm novog snega, pa da se proba i neka „lopata“. Biće sigurno sledeće sezone!

Za 6 dana koliko smo skijali, ja nisam naišao ni na jednu žičaru koja ne radi (osim Grande Motte gondole kad je duvao onaj jak vetar), sve funkcioniše kao švajcarski sat! Bilo je i povređenih skijaša, ali je organizacija evakuacije i transporta tako organizovana da po vas (ako je neophodno) dolazi i helikopter! Srećom, putnici iz našeg busa su se svi vratili u komadu, neki doduše sa simptomima kratkotrajne amnezije, ali bez dugoročnih posledica!

13.03.2010. – 14.10.2010.

Put nazad je opet protekao u najboljem redu, osim gužve koja nas je pratila u prvih 50-tak km, gde smo izgubili sigurno 2h! U Beograd se stiglo u nedelju oko 11:30!

Za kraj, ja ću postaviti slike sa mog aparata na magareću galeriju, iskreno se nadam da će tako uraditi i ostali!

Do sledećeg skijanja i druženja, veliki pozdrav uz želju da nam se ovakva zima ponovi i sledeće godine :-).

333333

Celu galeriju fotografija možete pogledati ovde.

Koruška skijališta – Januar 2010

Autor: Stekan

Preuzeto sa: http://www.skijanje.rs/forum/showthread.php?t=3550

Nakon što su se utisci slegli, red je da napišem i koju (ne obavezno i pametnu) riječ o turneji po jugu Austrije. Onom Gavrilu ne mogu nikako oprostiti što nismo dio tog sistema. Eeee, Gavrilo, Gavrilo…
Treba imati u vidu da sam utiske o skijalištima stekao na bazi jednodnevnog skijanja, tako da u obzir ne uzimam smještaj, noćni život, cijene smještaja, hrane i pića… Samo staze i žice. Vjerovatno se neće svi složiti sa mojim utiscima, ali oni su moji, te samim tim lični i personalni.

Ovo je deveta sezona u nizu da smještaj uzimamo na Gerlitzenu iznad Villach-a. Još uvijek nam je to skijalište dovoljno dobro, ali smo odlučili da ga uporedimo sa drugima. Kako svake zime tamo idemo u bar dvije epizode (u RS postoji i sedmica školskog raspusta krajem zime), davno smo izračunali da nam se vrlo isplati kupiti porodični paket sezonskog ski pass-a. Cijena tog paketa za Gerlitzen od oko 750€ djeluje mnogo, ali kad se to podijeli na nas četvoro i na 20 do 25 dana skijanja, matematika je jasna. Ove sezone smo se odlučili da dodamo 200€ i uzmemo paket koji vrijedi za 34 skijališta Koruške i istočnog Tirola (www.topskipass.at) , te da obiđemo bar veća i poznatija skijališta sa tog spiska.
U prvoj epizodi za 17 dana koliko smo bili na Gerlitzenu, oko pola smo skijali tamo, a ostatak smo praktikovali jednodnevne izlete po drugim skijalištima.
Skijali smo (naziv, nadmorska, staze):
Gerlitzen, 1.000-1.911m, 51km
Skijalište na kojem imamo inventarski broj, znamo sve, svi nas znaju. Osjećamo se kao kod kuće. Staze odlično uređivane, ni preblage, ni prestrme, a ima ih dovoljno. Najduža, a ujedno i najbolja ima nešto preko 5 km. Jedan osmosjed, tri četverosjeda, tri dvosjeda i vučnice. Gondola povezuje skijalište sa jezerom. U jednom momentu nas je bilo gore hrpa (tridesetak) iz Banje Luke. Najbliže skijalište kući (4 sata vožnje do gondole).
Grossglockner Kals-Matrei, 1.000-2.600m, 110km
Fenomenalni utisci. Odlične žice sa par novih gondola, uređene i prostrane staze (ima i vrlo strmih). Dosta prostora za freeride kad ima prirodnog snijega. Ranije su ovo bila dva odvojena skijališta koja su novim gondolama povezana. Topla preporuka.
Mölltaler Gletscher, 1.200-3.122m, 53km
Veče pred odlazak sam iz sanduka na autu izvadio drugi par skija (freeride), jer do tada nigdje nije bilo dovoljno prirodnog netaknutog snijega. Žešći zajeb. Dočekalo nas je oko pola metra svježeg suhog prhutana. Uglavnom netaknutog. Stevo, konju! Vožnja „vozom“ u tunelu je poseban doživljaj.
Ankogel/Malnitz, 1.267-2.636m, 35km
Najljepša staza i snijeg za mog života. Oduševljenje do daske. Snijeg suh, staza utabana i mekana, a najveći dio netaknut, broj skijaša na planini ispod 30, savršene gondole, staza dugačka i prostrana… Poredeći sa drugim skijalištima, malo kilometara staza, ali dajem 5 Badovih ili Nassfeldovih kilometara za jedan na Ankogelu. Ankogel će me vidjeti opet.
Nassfeld, 600-2.002m, 110km
Konobari govore jezike naših prostora. Mnogo staza, u prosjeku malo strmijih za moj ukus. Sve funkcioniše kako treba. Osjetno više skijaša na stazama u odnosu na većinu drugih skijališta.
Goldeck, 550-2.142m, 30km
Omanje lokalno skijalište na koje se kreće gondolom iz grada (Spittal). Radnim danom na skijalištu su većina austrijski penzioneri (velika razlika u odnosu na naše). Staze uglavnom prestrme za karving vožnju. Na drugoj strani brda hrpa tragova freeride vožnje, prastari dvosjed sa mehanizmom kakav je bio na jahorinskom jednosjedu, viđena dvojica ljudi sa uređajima za traženje zatrpanih lavinom kako pretražuju podnožje planine (valjda se vježbaju).
Katschberg, 1.066-2.220m, 70km
Mnogo nam se svidjelo. Skijalište sređeno do bola po svim pitanjima. Hrpa zanimacija za djecu. Staze ko bombona, dugačke, široke, žice kakve trebaju da budu… Posebno me je dojmila pokretna traka na mostu koji povezuje dva brda. Sa jedne strane se spuštaš preko mosta, a na drugu stranu voziš trakom = nema penjanja na skijama.
Innerkrems, 1.500-2.128m, 45km
Specijalizovano za treninge i takmičenja. Uvijek je dio staza zatvoren za te namjene. Strmo. Navodno su Kostelići tamo mnogo trenirali u prošlosti. Na drugo brdo vozi najduži dvosjed kojeg sam vidio, a tamo samo jedno sidro iako je taj dio vrlo prostran i dugačak.
Bad Kleinkirchheim/St.Oswald, 1.017-2.055m, 103km
Više sam očekivao iako je sve korektno. Klamerova staza u skladu sa imenom. I ovdje staze malo prestrme za karving bez otklizavanja repova. Bez auta ili autobusa ne možeš sve obići. St.Oswald me je razočarao (opet previše očekivao).

Kada sve saberem i oduzmem, u Austriji izgleda nema lošeg skijališta, a svako je drugačije na svoj način. Mislio sam da „moj“ Gerlitzen zaostaje za drugima, ali sam se prevario. Kako volim karving jurnjavu (bez otklizavanja repova tj. kočenja), većina staza na renomiranim skijalištima mi je ovlaš prestrma. Skijam ja i repovima kad treba, ali se moje rekreativne penzionerske noge brzo pobune.

Ako koga interesuje, ukupni troškovi za nas četvoro (pass, smještaj, benzin, vize, vinjete, hrana…) po sedmici nisu prešli 1.000€. Orjentaciona cijena apartmana za četvoro na planini (sa bazenom) je oko 50€, mada smo mi prošli i jeftinije.

Sa Gerlitzena do Bad-a je potrebno oko 40 minuta, do Nassfelda oko sat, a najviše treba do Matrei-a: oko 2 sata. Od toga 20-tak minuta otpada na silazak sa Gerlitzena.
Mnogo mi je pomogao čika Garmin. Za ubuduće razmišljam o smještaju negdje uz cestu na relaciji Spittal – Linz. Tada bi u rasponu od 20 – 40 minuta vožnje bilo na raspolaganju 5 – 8 destinacija.
Toliko u prvom javljanju.

Vars – Januar 2010

Autori: Arsa, Miloš

Arsa

Danima se u magarećim krugovima vodi polemika ko je taj ko će napisati report sa januarskog skijanja u Francuskoj… Vidim svi ćute, bili na skijanju pa ih boli uvo za ove koji nisu bili a koji očekuju da vide kako smo se mi proveli u tom tamo Varsu i Risoulu…
Neće niko pa ću ja… Dvoumio sam se da li da otvorim novu temu na podforumu “Ski centri” ali sam odlučio da postujem ovde. Ne bih da pišem recenziju skijališta jer to ne umem. Da pišem u podforumu “Druženje”… ne bih ni to, družimo se mi baš lepo i bez pisanja… Ovde je samo moje viđenje tih nekoliko dana skijanja u Varsu i Risoulu.

Što se putovanja tiče, mi smo iz Kragujevca krenuli 5 minuta ranije od zakazanog vremena i to mi u startu ulilo nadu da neće biti nekih većih problema u toku puta. Međutim, kako đavo ne ore i ne kopa nego samo pravi sranja, u Beogradu ostadosmo da čekamo čitav sat zbog malenog propusta  jednog od putnika u organizovanju slobodnog vremena, godišnjeg odmora, života… Naime, čovek je mislio da putujemo tek sledeće nedelje al kad je iz telefonskog razgovora skontao da ćemo otići bez njega, spakovao je sve neophodno i za rekordnih 45 minuta se pojavio na zbornom mestu kod Sava centra.
Krenuli smo… stigli do granice sa Hrvatskom (veliko hvala Aci iz Kragujevca na mirnoj ruci i popunjavanju spiskova putnika u toku vožnje), kad tamo sa srpske strane granice, samo 2 busa ispred nas. Sačekasmo koji minut i prođosmo… Dobro je, pomislih, nećemo izgubiti previše vremena na granicama… al prc… na hrvatskoj strani granice 6 autobusa ispred nas. Svi putnici napolje iz busa, u kolonu po jedan pa pred šalter na gledanje sa carinikom… Posle sat i kusur vremena prođosmo i nastavismo put kroz Hrvatsku bez većih problema. Ista slika i na HR/SLO granici, još sat i kusur čekanja. Pokupismo Topa, Nebojšu i Milanu u Čatežu ob Savi i nastavismo dalje u EU na neizmernu Dexovu radost . Do iza Torina vožnja bez problema, dosadni italijanski autoput, a onda, čim smo sišli sa autoputa, sneg, serpentine, tuneli, vijadukti, spora vožnja sve do Guillestre-a, nadomak cilja našeg puta (napomenuo bih samo da je bus kojim smo putovali pretesan za većinu putnika, da postoji neki diskontinuitet između grejanja i hlađenja pa je usput bilo malo negodovanja, što zbog hladnoće, što zbog vrućine… al preživeli smo svi .) U Guillestre-u svratismo u neki supermarket da dopunimo rezerve hrane i pića za predstojeći sedmodnevni boravak na planini. Da smo okasnili još koji sat, moja slobodna procena je da ne bismo uspeli ništa ni da kupimo jer su nas dočekali rafovi, upola prazni… neki putnici su bili brži. Uglavnom, nekako spakovasmo kese u bus i posle sat vremena stigosmo u Vars. Što minibusom, što pešice, prenesmo stvari iz busa u apartmane i smestismo se.

Apartmani… to je posebna priča, mogao bih o njima da pišem poseban izveštaj al neću. Prenosim iskustva magaradi koja su više puta od mene bili na francuskim skijalištima i koji kažu da su ovi u koje smo mi bili smešteni u odnosu na neke iz 3D i Tignesa, što se tiče komfora, hoteli sa 4 i više zvezdica. Sobe tople, velike, osunčane, kuhinje sa svim potrebnim stvarčicama (osim džezvi za kafu ), sve novo, čisto, neoštećeno. Koliko pažnje je projektant apartmana posvetio svom delu, pokazuje i primer brendirane posteljine i zavesa na prozorima koji imaju identične grafičke motive kao npr. šolje za kafu i lusteri. Eventualni loš utisak bi mogla da ostavi samo činjenica da je ovo apartmansko naselje još u izgradnji pa nema asfaltiranog prilaza, da nekoliko zgrada još uvek stoji u „sivoj fazi“, da nije izgrađen bazen, da nema prilaza za povratak na skijama… Ja sam lično stekao utisak da će, kad se naselje kompletno izgradi i završi, biti rajsko. Mi za bolje i nismo .

Ne bih puno detaljisao o stazama i sistemu žičara. Samo ću reći da je (po mom skromnom sudu) skijalište fizički sasvim korektno povezano i da se veoma lako može doći sa jednog na drugi deo u samom Varsu a i u susednom Risoulu. Utisak kvari samo sporost većine sedežnica, strmost većine vučnica tipa „tanjir“ i nedostatak skidata sistema skipasa. Pomenuo bih kao interesantan jedan starinski dvosed. Interesantno je to (bar meni) što je polazna stanica najniže mesto u sistemu ove žičare pa se sedanjem na korpu koja silazi sa jednog, može izvesti na drugo brdo (i obrnuto ). Tradicionalno dobro „francusko“ peglanje staza nismo mogli da izbegnemo. Verujem da bi staze „držale“ i bolje da taj deo Alpa nije bio zatrpavan „pljuskovima“ novog, suvog snega danima pred naš dolazak. Lično se ne ložim preterano na free-ride al koliko čujem od prijatelja, to je poseban osećaj koji se ne može opisati rečima. OK, verujem im na reč, nisam probao al sam gledao one koji jesu i to sasvim lepo izgleda, posebno što u Varsu ima prostora za takve rabote, da bi se postideli i čuveni Tignes a možda čak i 3 doline. Prostranstvo, prekriveno čistim puderom, je prosto mamilo zaljubljenike u ovaj način skijanja pa su već posle prvog dana počeli da se pojavljuju tragovi… skijaški, borderski, pešački… Možda je tome doprinelo i neko Red Bull takmičenje na vrhu Chabrieres sa koga su se majstori spuštali praveći zavoje i izbegavajući stene, praćeni stotinama očiju iz podnožja i helikopterima iz vazduha. Nevina nije ostala ni poznata KL staza za brzinske rekorde na kojoj je nekoliko smelih ostavilo svoj „potpis“. Iskreno, iz podnožja staza izgleda zastrašujuće a kako izgleda sa vrha, neka Oggy kaže ponovo, ja nisam išao gore. Mislim da je sreća što Nemanjus nije bio s nama jer, poznajući ga, ne verujem da bi bilo ko od nas uspeo da ga odgovori od ideje da se spusti niz nju, makar pola dana izgubio penjući se pešice na vrh, pošto žičare nisu radile. Poslednjeg dana našeg boravka tamo, tu stazu su počeli da spremaju ratracima za brzinsko takmičenje koje se održava ovih dana.

Vremenski uslovi… Od šest dana provedenih tamo, imali smo tri stoprocentno sunčana dana, bez vetra (ili ga je bilo vrlo malo i to samo na vrhovima) a od ostala tri, jedan je bio sa niskim oblacima na vrhovima, ali sa vrlo dobrom vidljivošću i dva sa snežnim padavinama. Čak su i oni koji se ne osećaju „ekstremistima“ mogli skijati.

Put nazad… Opet na delu ona o đavolu, oranju i kopanju. Kad sam pomislio da je sve prošlo OK i da je sve sa čim treba da se naoružamo za povratak kući, samo strpljenje za putovanje i prelazak granica, pokazalo se da nisam u pravu. Mislio sam da svi putnici u busu imaju u glavi „magareću povelju“ sa naslovne strane našeg sajta i da je to dovoljno za mir… na skijanju, na putovanju, u duši… al nije baš sve tako bilo… Ne bih ni o tome detaljisao, bitno je da smo kućama svi stigli živi i zdravi, čak je svako poneo i doneo kući svoj kofer , ali ću za one kojima je šoping (najmanje tročasovni) u Milanu vredniji od nasmejane njuške prijatelja kopirati ovde munZetove reči pa ako im se te reči ne sviđaju, neka više ne putuju sa nama.

Mi nismo neprofitna organizacija, ali nismo ni profitna…
Mi ustvari, nismo ni organizacija
Nismo ni udruženje ljubitelja bilo čega, ali tolerišemo one koji jesu
U svemu smo jednaki, sem u visini i težini
Između dva zla … uvek biramo dobro
Volimo šalu, i kad je na naš račun
Ne stidimo se što smo Magarci
Odluke i ne donosimo, jer smo isuviše neodlučni …
… Zato se, dogovaramo
Nemamo cilj … ali uživamo na putu do njega
Ne volimo podele
Ne trpimo bahatost
Ne sudimo drugima …
… i volimo život
Ako Vam i pored svega ovoga … opet ništa nije jasno, nema veze…..

dobro nam došli u Ski-Magarce

 

Miloš

 

Arso, svaka čast na iscrpnom izveštaju,

Ja ću samo  da dodam o samom skijalištu. Suludo je porediti Vars/Risoul sa 3D, ali za 6 dana skijanja je „taman” da se naskijaš, pogotovo kada imaš 4 perfektna dana kao što smo mi imali. Ako se ne varam Foret Blanche kako se zove samo skijalište ima oko 180 km staza.

Skijalište je lepo uvezano i relativno brzo se može stići sa kraja na kraj iako ima dosta „sporih” žica. Ima ukupno 7 brzih i žica koje pokrivaju veliki deo samih staza pa posle par dana skijanja, kada smo sve obišli, uglavnom smo skijali na tim stazama. Nigde nije bilo gužve… jedino je malo iritiralo pokazivanje ski passa žicmenima (malo smo pozaboravljali kako je to nekad bilo svuda). Mada kontrola ski passa je uglavnom na početku žica koje su u samom podnožju skijališta i to i nije baš redovna kontrola, tako da kada se sve sabere možda u proseku za ceo dan skijanja pokažeš ski pass 4-5 puta dnevno.

Ima i nekoliko tanjira koji su za posebnu priču. Naime … francuzi su ih pustili na najveću brzinu, pa kad kreće … i kad se zakači za sajlu … setiš se onog tanjira na crnoj dubokoj iz milošte prozvanog „devojački san”.

Meni su se lično više dopale staze u Varsu nego u Risoulu, što zbog dužine, što zbog osunčanosti, ali to je već lični doživljaj.

Od staza bih izdvojio najpre crveni Olimpique koji kreće sa vrha La Mayt – 2580 m n/v i završava u Vars Sainte Marie na nekih cc 1500 m n/v. Staza ima konstantan nagib… na nekim delovima prelazi i u crnu stazu, a nazad vuku dve brze žice (četvorosed i šestosed). Druga staza koju sam ja najviše skijao je duga plava staza koja kreće sa istog vrha i sjajna je staza kako za karvanje, tako i za učenje skijanja. Inače skijalište ima veliki broj plavih staza, tako da toplo preporučujem početnicima i ljudima koji traže „porodično skijalište”, zato što bez problema može da se obiđe celo skijalište po plavim stazama. Moram da napomenem za one koji nisu skijali u Francuskoj da njihova kategorizacija staza ima „malo čudan” kriterijum, tako da plave staze nisu „livade” nego staze sa lepim nagibom i uglavnom velikom širinom.

Velika mana, meni je bilo to što crne staze nisu bile sređivane (osim jedne u Varsu na kojoj se održavaju treninzi). Iz nekog, za mene nepoznatog razloga, crne staze su tako kategorizovane ne samo zbog svog nagiba, nego i zbog hupsera.

Velika žal i ostaje što nismo odskijali KL, ali smo bar uživo gledali one ludake što se strmopizduju niz te litice oko KL-a što je bio poseban doživljaj. Arsa je poetski opisao kako izgleda free ride u Varsu pa ne bi da kvarim.

U svakom slučaju vredelo je otići, videti i odskijati Foret Blanche.

Galeriju fotografija možete pogledati ovde.

 

Alpe d’Huez – Januar 2010

Autor: Oggy

Vidim da svi spavaju, u ocekivanju izvjestaja iz Risoula, evo da obavim svoju gradjansku duznost…

Daklem, Alpe d’Huez, 2-9.1. Jedno od blizih Fr skijalista, ne prolazi se kroz Frejus, vec se skrene 15-ak kilometara ranije. Sto se ispostavilo kao ekstremna prednost u ovom slucaju, jerbo su guzve bile nevjerovatne. Prosle godine sam 3.1. isao za Tignes, i cekali smo preko 2 sata na prolazak kroz tunel. Pri tom prosle godine na putu Torino-Bardonecchia nije bilo veceg cekanja na naplatnim rampama; ove smo izgubili sigurno preko sat vremena. Mogu da mislim kako je to izgledalo u tunelu ove godine.

Put vodi kraj gomile drugih velikih skijalista: Montegenevre (dio Via Lattea u koji spada i Sestriere), Briancon/Serre-Chevalier, La Grave/Les 2 Alpes. Na kraju se zavrsava usponom od Bourg d’Oisans do samog mjesta, koji je standardna etapa Tour d’Francea. Jedino sto mogu da kazem je “koji manijaci” U Montegenevre smo izgubili dodatnih sat vremena cekajuci, a put vodi i preko jednog prevoja na 2000m, pa lanci mogu biti neophodni. Naravno mi smo se kao pravi balkanski seljaci provukli bez stavljanja istih, ali to je bilo dan poslije padavina kad su Francuzi vec poprilicno rascistili put.

Apartman solidan, 40-ak kvadrata, sto ce reci sasvim pristojne velicine za francuske prilike. Od agencije smo dobili dva seta, zuti i crni, svaki od po tri kljuca. Sa zutim mozete da otkljucate apartman i ulaz u skijasnicu. Sa crnim mozete da otkljucate ormaric od skijasnice, ali nista drugo. Funkcija preostala tri kljuca ostaje misterija. Kad smo otisli da trazimo da to srede, dobili smo jos jedan set. Pogodicete, i na tom setu funkcionise samo jedan kljuc. Elem, apartman je vrijednim radom pet delija vrlo brzo pretvoren u svinjac sa velikom kolekcijom praznih boca Leffe-a i drugih trofeja pa ga u daljem tekstu necemo spominjati.

Najzanimljiviji dio, sto ce reci skijanje. 240km staza, za nekoga sve, za svakoga ponesto Prvi dan, vrijeme ‘nako, svjetlo difuzno skroz, snijega tu-i-tamo. Odlucili smo se lijevu stranu skijalista (gledajuci na mapi, jelte), dakle Oz i Vaujany. Staze onako, konfiguracija nije losa, ali em nisu bile bas bog zna kako sredjene, em je apsolutno sve bilo zaledjeno, na pisti i pored piste. Kako ja pametno nisam naostrio skije pred polazak, posteno sam se ispatio. Uglavnom meni je to ostalo u pamcenju kao najgori dan. Poslije se nismo vracali na tu stranu skijalista, tako da im nismo dali drugu sansu

Drugo jutro nas je docekalo sa 30-ak cm novog snijega. Odlucili smo se za desnu stranu skijalista, prema Aurisu. Pun pogodak. Izbili smo na vrh Signal de l’Homme, sa kojeg se spustaju dvije paralelne crvene staze, sasvim pristojnog i vrlo konstantnog nagiba. Pri tom, izmedju i oko te dvije staze ima gomila prostora. Zamislite golu Jahorinu, samo jedno 3-4 puta duzu. Uglavnom veci dio dana smo tu i potrosili, i naravno zahvaljujuci kako nasoj fantasticnoj tehnici skijanja cjelca, tako i nevjerovatnoj fizickoj spremi, vrlo brzo crkli. Pri tom je malo nezgodno sto je novog snijega bilo taman toliko da svako malo zagrebes onaj led ispod, ili ti neka grba sacinjena od istog nabije koljena u zube. Kasnije smo presli i na drugu stranu. u samo selo Auris, gdje ima nekoliko odlicnih, sirokih plavih staza na kojim smo bili skoro sam-samcijati.

Treci i cetvrti dan-perverzija. Sunce, nigdje oblacka, gotovo bez vjetra. Dobar dio smo proveli u jajetu po zelenim stazama odmah iznad samog Alpe d’Hueza. Inace ovih staza ima bas puno, i polaze iz samog mjesta, tako da je skijaliste stvarno odlican izbog za pocetnike. Pri tom, na svim stazama koje su opsluzene brzim liftovima (gondola Troncon/sestosjed Marmottes) vlada nako pofajn guzva, pa se preporucuje upotreba tanjira. Interesantno, i oba ova brza lifta i staze iznad mjesta su podijeljeni u tri etape, i tezina raste zajedno sa visinom: na dnu su zelene, u sredini crvene i crne, i sa vrha crne staze. Naravno nismo odolili da ne probamo i tu cuvenu 16-kilometarsku crnu stazu Sarenne koja vodi sa vrha u rupu izmedju ADH i Aurisa. Osim malo hupsera na prvom dijelu staze, po ocekivanju se ispostavilo da je vrh vise crven nego crn, sredina vise plava nego crna, a kraj vise uzbrdo nego nizbrdo. Pri dnu je u jednom uskom dijelu dobro ishupserana i oguljena, pa smo malo ozalili skije. Stoga sam u jednom prelasku preko staze trazio alternativni put. Zavrsilo se vrlo opreznim silazenjem korak po korak kroz neku zaledjenu strmopizdinu nad potokom, siroku otprilike 2-3 metra, srecom ne pretjerano dugu. Ne preporucujem. Druga cuvena staza u ADH, Tunnel, nije bila otvorena. Probali smo i staze prema Villard Reculas, dvije nekako tipicno francuske plave staze, beskrajno siroke, ubile se za karvanje. Pri tom sam testirao i nove skije, marke “Teekanne”   Blizzard RS Titanium pod krinkom, tanjusne do bola, al drze ko zmaj, strava.

Peti dan ponovo oblaci, vjetar, hladno. Na gleceru na vrhu i na stazi Herpie, zacudo, dosta manje vjetra, tako da smo tu okrenuli 2-3 zice. Staze super, mozda jedino malo uske za takvo prostranstvo. Idemo ponovo u Auris, tamo preskijavamo sve staze. Mjesto je inace totalno retro. Jedina kafana je “Thai restaurant”, koji svoje ime jedino opravdava konobaricom (dal i gazdaricom?) Azijatkinjom. Namjestaj i atmosfera je takva, da sam cekao da se iz nekog coska pojave Srecko Sojic, Zika Pavlovic, i ostali mega-popularni heroji socrealistickih 80-ih.

Navece smo odlucili malo da zalomimo. Izlazak se zavrsio u jedinom mjestu na kojem je bilo vise od 10 ljudi, diskoteka “Iglo”. Prosjek godina oko 18, a prosjecan posjetilac je imao dvije babe Hrvatice, jednog djeda Engleza a jednog Marsovca ili nesto slicno. Pri tom nas je preko noci i jutra zatrpalo preko pola metra snijega. Za divno cudo, izgleda da je treniranje jetre imalo efekta, pa sam ipak uspio da izadjem na stazu sutra ujutru. Ili tacnije, pored staze. Powder day na kvadrat, maltene pri svakom zavoju prsce u lice. Jedna od boljih padina je kad se sa plave staze prema Villardu presijece direktno niz zicu, kazu Kinezi slika vrijedi milion rijeci:
http://vimeo.com/8668258
Uglavnom uz dovoljno padavina ima milion puteva/puteljaka gdje se moze iskopati cjelca, stvarno je vrlo lako dostupan pored staza. Tako da mi se cini da je skijaliste bas dobar izbor za one koji traze off-piste.

Ako ima jos zivih… dobro i jest.